„Ptica je oslobođena“ napisao je Ilon Mask 28. oktobra na Tviteru oglasivši kupovinu ove društvene mreže. Mnogi su to razumeli kao najavu promene politike moderiranja sadržaja i mogućnost vraćanja na platformu naloga koji su bili suspendovani zbog govora mržnje ili dezinformacija. Među njima je i nalog bivšeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa.
Javnost je i u svetu i kod nas, kako to obično i biva, i ovu vest dočekala podeljenih stavova – dok jedni slave istinsku slobodu govora, drugi strahuju od nekontrolisanog širenja govora mržnje i lažnih vesti na mreži koja broji oko 206 miliona dnevno aktivnih korisnika.
Da bismo uporedili slobodu izražavanja i politike moderiranja ili uređivanja sadržaja na društvenim mrežama i u tradicionalnim medijima i da bismo uopšte govorili o sličnostima i razlikama između ovih formata – vratimo se načas na Donalda Trampa.
U samo nekoliko meseci – od novembra 2020. do januara 2021. godine, tadašnji odlazeći predsednik SAD doživeo je da velike američke TV stanice kao što su ABC, MSNBC i CBS prekinu emitovanje njegovog govora, kada je, nakon izbora objavio da je on „lako odneo pobedu”, a da „oni pokušavaju da pokradu izbore“. Mediji koji su prekinuli ovo obraćanje pravdali su to činjenicom da je Trampa izneo neistine i neosnovane sumnje bez ikakvih dokaza.
Dva meseca kasnije, početkom januara 2021. dok su se u američkom Kapitolu brojali elektronski glasovi koji su potvrdili Bajdenovu pobedu, a Trampove pristalice upale u zgradu Kongresa u pokušaju da ponište predsedničke izbore, Tviter je suspendovao Trampov nalog na dvanaest sati, a zatim i trajno zbog sumnje da su njegove objave ohrabrivale građane da prave nerede i da je bivši predsednik SAD ovu platformu koristio za širenje govora mržnje i lažnih vesti.
Iako se kao česta razlika između medija i društvenih mreža navodi to da prvi imaju takozvane „čuvare kapija”, dok ih drugi nemaju – iz navedenog primera vidimo da to nije baš uvek tako jednostavno.
Još je u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine garantovano da svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice” (čl. 19).
Iako autori Deklaracije nisu mogli ni pretpostavljati, pod rečju sredstva danas podrazumevamo i društvene mreže na kojima više nego ikada zaista baš svako može da ispuni svoje pravo garantovano članom 19. Ponekad – ponovo vidimo iz navedenog primera – apsolutno tumačenje ovog prava može dovesti do pogubnih posledica kakve su se dogodile tog 6. januara u zgradi Kongresa, ili, nešto bliže, u komšijskoj Bosni i Hercegovini kada je pre neki dan mladić izvršio samoubistvo zbog, kako se sumnja, onlajn nasilja nakon što je snimak za razgovor za posao koji je mladić imao sa radnikom pumpe, a u kojem ga je ovaj ismevao i ponižavao, postao predmet šale na društvenim mrežama.
Možda ovaj snimak ne bi nikada mogao završiti u tradicionalnim medijima (mada danas pod njima podrazumevamo i portale, te bi se tu ipak mogao naći), ali su i oni prepuni sličnih oblika diskriminacije i nasilja – govora mržnje, targetiranja neistomišljenika itd.
Ne možemo zato kriviti društvene mreže kao format za poplavu govora mržnje i lažnih vesti u medijima, ali jeste činjenica da ove platforme još uvek nemaju potpuno uspešne mehanizme za sprečavanje širenja štetnih narativa iako različite inicijative postoje. Najpre bismo se trebali zapitati – kako to da tradicionalni mediji – kao platforme i formati koji postoje decenijama (pa i vekovima) takođe još uvek nisu uspostavili funkcionalne sisteme koji bi omogućili da se ovaj prostor ‘ne prlja’.
U odbranu društvenih mreža – ono što su njihove prednosti u o odnosu na medije – a to je brzina protoka informacija, mogućnost globalnog širenja ideja, brojnost i raznovrsnost sadržaja i tome slično – istovremeno su i njihove mane budući da su upravo brzina, daljina i količina informacija prepreka za uspešnu regulaciju sadržaja na ovim platformama. Istovremeno, svakako da komercijalni interesi kompanija koje poseduju najveće društvene mreže neretko jesu ti koji usporavaju ili onemogućavaju regulisanje ovog prostora, te su ove kompanije konstantno na klackalici društvene odgovornosti i ličnog profita.
Teorijski, mediji ne privređuju direktno od sadržaja koji plasiraju već od reklama, što bi značilo da sam sadržaj – informativni, edukativni, kulturni ili zabavni – ne mora podlegati pritiscima tržišta već je zadatak novinara da ga urede profesionalno i objektivno ne služeći se štetnim narativima i manupulacijama. Da li je to baš tako? Svakako da nije, a razloga za to je mnoštvo. Jedan od njih su i ovde komercijalni interesi – što je veća gledanost sadržaja, to će se više kompanija odlučiti da plasira svoje reklame baš na tom mediju.
Mediji se zato neretko međusobno utrkuju da dođu do što veće publike, da nadjačaju konkurenciju, a to onda često znači i da se služe senzacionalističkim, neprofesionalnim i štetnim mehanizmima. Politički interesi su ponekad neodvojivi od komercijalnih – mediji su neretko pristrasni u korist jedne strane i koriste propagandne mehanizme da naštete drugoj strani i političim neistomišljenicima kako bi obezbedili svoj opstanak i uticaj na medijskom prostoru, npr. dobijanje nacionalne frekvencije, novac na projektnim konkursima koje raspisuju institucije ili poreske olakšice.
Da zaključimo, činjenica je da se štetni narativi lakše mogu objaviti i preneti na društvenim mrežama budući da smo kreatori sadržaja svi mi i da je kontrola i regulacija još uvek tek u povoju. Istovremeno, postojanje insitucionalnih mehanizama koji se odnose na regulaciju medijskog prostora ne garantuju i njihovo poštovanje budući da su reakcije i sankcije za mediji koji ih krše gotovo neprimetne.
Darija Stjepić
Tekst je nastao u okviru projekta „Uvod u medijsku pismenost“.
