Twitter
FacebookNijanse netačnosti: od greške do propagande
Naslovna strana prvog broja „Politike“, 12. januara 1904. Na njoj je odštampan čuveni tekst „Zadatak nezavisne štampe“, koji u duhu manifesta teži da zacrta nivo profesionalnog standarda novoosnovanog lista. Nepotpisani autor u tekstu citira Bizmarkove stavove o slobodi štampe, dodajući da ostvarenje te slobode „nije ni prost ni lak zadatak ni u mnogo starijim zemljama, a kamo li kod nas. Treba mnogo konzekventnosti, mnogo građanske kuraži, mnogo dubokog, političkog uverenja, pa da se to uvek mogadne da izvrši“.
Nakon ovakvog uvoda o važnosti medijskog profesionalizma i kredibiliteta, samo dve stranice kasnije, u istom izdanju, možemo naići na vest pod naslovom „Ženska nakaza“, u kojoj se doslovno navodi sledeće: „U Maroš Lugošu rodila je ovih dana seljanka Teofila Vekeš žensko dete, koje je imalo volovsku glavu, velike uši, a na čelu male izrasli. Ruke nisu imale ni prstiju, već su bile razdeljene kao papci u vola. To je čudovište kršteno i dobilo ime Marija, ali je posle dva dana umrlo.“ Ovakva vest, koja više priliči zlatnom dobu „Zone sumraka“ nego kvalitetnoj dnevnoj štami, predstavlja jedan od bezbroj dokaza da su lažne vesti postojale i mnogo pre no što su se proslavile pod nazivom fake news.
Kada razmatramo fenomen lažnih vesti, postoji dvostruki problem njihovog definisanja, pri čemu je prvi leksičke prirode, a drugi kontekstualne. Kada su lažne vesti nastale i da li se njihova suština menjala od tada do danas? Da li je lažna vest isto što i dezinformacija ili je bliža pojmu manipulacija? Kakve semantičke nijanse razdvajaju termine fake news i false news i koja je od te dve opcije primerenija naučnom diskursu? Ni na jedno od ovih pitanja ne možemo pronaći nedvosmislen odgovor.
Nesumnjivo je da je popularizaciji izraza „lažne vesti“ doprineo Donald Tramp tokom svoje kandidature za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Iako su dezinformacije stare koliko i same informacije, ovaj termin – fake news – odnosno lažne vesti, podstakao je niz javnih debata o uzrocima i posledicama medijski posredovanih dezinformacija. Termin fake news odabran je 2017. za reč godine rečnika Kolins, a EU je krajem 2018. donela Akcioni plan protiv dezinformacija. Međutim, pogrešno bi bilo na osnovu ovog niza okolnosti zaključiti kako je izraz lažne vesti bio nepoznanica pre pretposlednje kampanje za predsedničke izbore u Americi. Primera radi, taj isti izraz postoji u Krivičnom zakoniku Srbije (2005), u 31. glavi, koja se odnosi na krivična dela protiv javnog reda i mira, tj. u članu 343 naslovljenom „Izazivanje panike i nereda“.
U naučnim krugovima i dalje traje debata o tome da li je „fake news“ relevantan izraz ili mu je potrebno pronaći alternativu. S jedne strane, Vusugi i saradnici smatraju da je ranije možda bilo prihvatljivo povezivati termin fake news sa istinitošću vesti, ali da u aktuelnom političkom i medijskom kontekstu ta fraza za sebe vezuje nepopravljivu polarizaciju: „Reč fake izgubila je svoju vezu sa suštinskom istinitošću informacija, pa je postalo neumesno koristiti je u akademskom diskursu. Zbog toga eksplicitno izbegavamo termin fake news i koristimo objektivno dokazive termine istinitih (true) i neistinitih (false) vesti”. Međutim, druga grupa analitičara, predvođena Dejvidom Lazerom ima dijametralno suprotan stav: „Iako se često sugeriše kako bi bilo primerenije koristiti izraz false news, jer je izraz fake news kao termin postao vrsta političkog oružja, opredeljujemo se za izraz fake news zbog njegove vrednosti kao naučnog konstrukta i jer se njegovom isturenošću u političkom diskursu obezbeđuje pažnja važnoj temi”. U ovom pogledu mogao bi se izvesti zaključak da fake news i false news označavaju sličnu vrstu devijacije informacija, pri čemu je fake popularnija, a false opreznija varijanta izraza.
Razvoj dezinformacija kroz istoriju može se pratiti na isti način kao i razvoj informacija, budući da su oba procesa bila usloveljena istim društveno-političkim i tehničko-tehnološkim kontekstom. U 21. veku tehnike manipulacije su uznapredovale, a i potencijalni domet manipulacija postao je širi zbog pojave društvenih mreža. Ipak, preduslovi za nastanak i širenje lažnih vesti, manipulacija, propagande i teorija zavere su relativno sličnog karaktera kao i pre ere interneta. Mirjana Vasović u svom radu „Propagandne (ubeđivačke) tehnike u službi manipulacije javnim mnjenjem“ primereno zaključuje:
„Većina ljudi teži krajnjem pojednostavljivanju stvari kada razmišlja o nekom složenom problemu; većina teži pre da potvrdi nego da opovrgne svoja predubeđenja čak i ako se suoči sa novim informacijama o nekoj stvari ili pojedincu; ljudi imaju potrebu da ’pripadaju’ i da, istovremeno, druge isključe iz date pripadnosti; imaju potrebu da za sopstvene frustracije okrive nekog drugog, izmišljajući neprijatelje i upirući prstom u ’žrtvene jarce’; ljudi zagriženo žele upravo ono čega nema dovoljno; pokazuju jaku sklonost ka konformiranju stavovima drugih; izuzetnu sklonost ka samoobmanjivanju, itd. Specifični postupci propagandnog delovanja oslanjaju se, upravo, na neke od ovih psiholoških pravilnosti, koje su bliske i zdravom razumu“.
Dosad najopsežnije istraživanje o lažnim vestima sprovedeno je na korpusu od čak 126.000 lažnih i istinitih tvitova, objavljenih u periodu od 2006. do 2017. godine. Istraživači su došli do zaključka da lažne vesti imaju daleko širi, brži i dublji domet od istinitih, što je najviše dolazilo do izražaja u vestima o politici, a tek potom u sferama terorizma, prirodnih katastrofa, nauke, urbanih legendi ili ekonomije. Sa druge strane, Alkot i Genckov istraživali su fenomen lažnih vesti u službi kampanje za predsedničke izbore u SAD 2016. godine. Prikupili su podatke o 115 lažnh vesti u korist Donalda Trampa sa ukupno 30 miliona deljenja i 41 lažnu vest u korist Hilari sa 7,6 miliona deljenja na Fejsbuku. Ovi autori takođe navode da se u kampanji posebno istakla grupa mladića iz makedonskog grada Velesa, koja je pokrenula 100 sajtova s lažnim vestima, a jedna od najuspešnijih lažnih vesti tokom kampanje kreirana je u Rumuniji.
Ukupno posmatrano, devijacije u izveštavanju mogu imati različite uzroke. Ukoliko je sadržaj pogrešan, ali je plasiran bez loše namere, slučajno ili zbog nedovoljno novinarske pažnje – reč je o grešci (misinformation). Nevolja je u tome što često ne možemo da znamo da li je neka netačna informacija plasirana slučajno ili namerno. U ovu prvu kategoriju nedvosmisleno bismo mogli da svrstamo samo nenamerne omaške u navođenju imena, datuma, brojeva ili citata koje nikoga nisu mogle da dovedu u zabludu. Situacija se komplikuje kada imamo posla s logičkim greškama, koje se mogu javiti spontano, ali se često upotrebljavaju ciljano, kao retoričko sredstvo, o čemu možete čitati u serijalu tekstova FakeNews Tragača (1, 2, 3).
Namerno plasiranje netačnih sadržaja pripada kategoriji dezinformacija ili lažnih vesti. Ono se može javiti u službi političke propagande (manipulativno glorifikovanje određene političke opcije i difamacija druga), marketinške propagande, propagande protiv osetljivih grupa i tome slično. Manipulisanje je pak moguće ostvariti i bez eksplicitnog laganja, a primer za to je spin: ciljano odvlačenje pažnje sa pitanja od javnog interesa strateškim plasiranjem tema koje su manje važne ili potpuno irelevantne.
Kada je reč o namerno plasiranim netačnim sadržajima, postoji i određena „siva zona“ u koju bismo mogli uvrstiti satirične i trol sadržaje. Satira polazi od netačne informacije čiji je cilj da na duhovit način potcrta mane i apsurde političke ili društvene sfere; u tom smislu, satirične vesti mogu biti i društveno korisne, odnosno mogu postati jedan od alata medijskog opismenjavanja. Sa druge strane, trol-sadržaji su oblikovani tako da deluju vrlo karikirano i apsurdno, a za razliku od satiričnih vesti nemaju nužno duhovit karakter.
Kako se, naposletku, zaštititi od svih ovih pojava? Odgovor na to pitanje nije jednostavan, ali bi – u najkraćem – mogao da se smesti u dve reči: medijsko opismenjavanje. Ono zahteva dosta strpljenja i koncentracije, ponekada ume i da boli, a što je najgore – ne može se naučiti jednom zauvek, kao tablica množenja. Ipak, imamo li drugo rešenje, brže i lakše? Odgovor bi ovog puta mogao da se smesti u samo jednu reč: Ne.
Stefan Janjić
Tekst je nastao u okviru projekta „Uvod u medijsku pismenost“.
