„Kakvo je stanje?“, pita koleginica, a ja joj šaljem fotografije od kojih me boli glava: mreže na panelima su rasečene, konopci pokidani, šeširi i loptice odneti, a po betonu leti mećava kuglica od stiropora koje su donedavno bile u kutijama od pleksiglasa.
Ovako je izgledao rezime samo jedne u nizu popravki „Medijskog lavirinta“, koji je Novosadska novinarska škola postavila na plato ispod mosta na Štrandu kao deo programa u okviru Evropske prestonice kulture. Reč je o instalaciji u obliku lavirinta, dimenzija 10×10 metara, zamišljenoj kao vodič za unapređenje medijske pismenosti. Obod lavirinta, s ilustracijama novosadske umetnice Oli Popins, duhovito je prikazao zamke poput apofenije, pseudonauke i dipfejka, a učesnici su imali priliku da provere svoje znanje unutar same instalacije. Igra se odvijala po modelu šest račvanja – šest zadataka, pri čemu vas tačan odgovor vodi do narednog zadatka, a netačan u ćorsokak.
Hvatanje prečice kroz pocepanu mrežu
Kako bismo prilagodili lavirint ambijentu Štranda, uneli smo i čvrsto fiksirali desetine kilograma plažnog dekora: šešire, prostirke, trske, daske za plivanje, suncobran, papirne brodove, loptice, ribarsku mrežu… Ništa od toga nije opstajalo duže od dan-dva. Iz lavirinta su kontinuirano iznošeni ne samo oni predmeti koji imaju kakvu-takvu upotrebnu vrednost, poput šešira i loptica, već i oni koji se ni na koji način ne mogu iskoristiti. Rasturene su i dve kutije od pleksiglasa u kojima su kuglicama stiropora ilustrovane statističke manipulacije. Tamo gde je bilo predviđeno da učesnici rešavanjem zadatka pronađu „prečicu“ – neki su „prečicu“ pravili tako što su kidali mrežne panele. Na poprečnim šipkama, zaduženim da drže panele fiksiranim, pojedinci su radili zgibove dok ih nisu polomili.
Neko bi na sve ovo rekao „Pa šta sad? Pravili ste instalaciju na javnom prostoru, morali ste biti spremni na to da će se takve stvari dešavati“. Neko drugi bi dodao „Nema mesta generalizaciji. Većina ljudi je civilizovano ušla u lavirint i pratila izložbu, štetu su verovatno napravila neka deca“.
Oba komentara bila bi na mestu. Ovaj tekst i objavljujemo bez namere da jadikujemo nad „novim generacijama“ i da se žalimo zbog sati i sati provedenih u popravkama lavirinta. Ovo pišem, pre svega, zato što je lavirint – namenjen edukaciji drugih – uspeo, neplanski, da ponečem nauči i nas. Bio je to povod da razmislimo o prirodi destruktivnosti, o privatnosti i nadzoru.
Nagon za uništavanjem
Lako bi bilo na osnovu nekoliko ilustrativnih primera dokazivati da su mladi „nikad gori“. Evo, da pokušam sa skorijim primerima koje sam upamtio, a vi biste, ne sumnjam, mogli da nastavite: dečaci iz Leskovca snimili su se pre dve godine dok su iz obesti ubijali maleno mače, bacajući ga o zemlju; grupa maloletnika zapalila je krajem prošlog meseca vrtić u Novom Sadu; trojica maloletnika osumnjičeni su za silovanje jedanaestogodišnje devojčice na Kosovu… Međutim, pre nego što nas ovi užasni događaji navedu na prekrupne zaključke, treba stati na loptu, makar i na lopticu (poput jedne od onih koje su ukradene iz lavirinta) i zapitati se – svedočimo li nečem novom i svedočimo li nečem opštem? Pošten odgovor na oba pitanja glasio bi: ne.
Septembra 1933. Sigmund Frojd uputio je pismo Albertu Ajnštajnu. Tema je bio nadolazeći rat, koji će odneti milione nevinih života, ali Frojd to – na svoju sreću – neće stići da sazna; umire u septembru 1939. u Londonu. „Vas čudi činjenica da je tako lako oduševiti ljude za rat, pa pretpostavljate da u njima deluje nešto, neki nagon za mržnjom i uništavanjem, koji izlazi u susret takvom ratnom huškanju. Ponovo mi ne preostaje ništa drugo do da se saglasim sa vama“, napisao je Frojd.
Prema njegovom mišljenju, postoje dve vrste ljudskih nagona: prvi teži održanju i ujedinjenju, a drugi razarnju i ubijanju: „Izgleda da nagon jedne vrste gotovo nikada ne može da se ispoljava izolovano, te da je uvek povezan s jednim određenim iznosom nagona druge vrste, odnosno da je pomešan s njim kao u leguri“.
Ostavimo načas po strani užasne zločine opisane tri paragrafa ranije: može li nam Frojd pomoći da razumemo sitnije destrukcije; može li nam pomoći da shvatimo zašto bi neko – bez ikakve realne koristi – krao papirne brodove, lomio šipke i cepao mreže? Ovo pitanje postavio sam sâm sebi u nekoliko navrata tokom izložbe, jer naš lavirint nije bio iz Ikee: sve segmente dekora smo ručno pravili i nameštali, satima, da bi ih neko za sekund upropastio.
Deluje da nas odgovoru približava jedan drugi Frojdov tekst: esej „Nelagodnost u kulturi“. Čovek, navodi se, ima urođenu sklonost ka zlu i destrukciji, pa se može osetiti osujećeno ukoliko nema priliku da ih manifestuje: „Ljudima nije lako da se odreknu zadovoljenja svojih agresivnih sklonosti jer se pri tom ne osećaju prijatno. (…) Ako kultura zahteva tolike žrtve ne samo od seksualiteta već i od agresivnih sklonosti ljudi, onda bolje razumemo da je čoveku teško da se u njoj oseti srećnim“.
Ostrvo privatnosti
Ukoliko nemamo priliku da učestvujemo u destrukciji, možda se posmatranje destrukcije može uzeti kao oblik kompenzacije? Na tu ideju su već odavno došli kreatori sadržaja za Jutjub, Instagram i Tiktok. Najpopularniji Jutjub kanal iz Srbije, s gotovo deset miliona pratilaca, stekao je globalnu popularnost video-klipovima uništavanja. Fenomen „užitka u destrukciji“ (Joy of destruction) mogao bi se izučavati i prostim čitanjem sekcije za komentare na ovom kanalu, gde publika egzaltirano komentariše prizore u kojima hidraulična presa uništava igračke, novčiće, hranu, mobilne telefone, kuhinjski pribor…
S istim su žarom, pretpostavljam, pojedini posetioci grebali, čupali, kidali i lomili delove našeg „Medijskog lavirinta“. Prilika je bila gotovo savršena, jer sama konstrukcija lavirinta – osim što funkcioniše kao prostorna zagonetka – ujedno funkcioniše i kao skrovište. Na taj način je, u svetu prepunom oflajn i onlajn nadzora, na novosadskom Štrandu kreiran prostor koji bi se – rečima Umberta Eka – mogao opisati kao ostrvo privatnosti. Ne zvuči li to uzbudljivo? U vašoj neposrednoj blizini je nepregledna obala, ljudi leže ili se šetaju otkriveni, u svojim kupaćim kostimima, a vi baš na takvom mestu, gotovo paradoksalno, pronalazite ostrvo privatnosti. To je ujedno i dosta zgodna koincidencija, makar na jezičkom planu: unoseći sav taj plažni dekor, šešire, suncobrane i lopte, potpuno smo prevideli da smo na Štrand doneli čitavo ostrvo.
Sve te oči
Baveći se upravo temom pogleda, nadzora i privatnosti u digitalnoj eri, slovenački antropolog Dan Podjed utvrdio je kako neprestano praćenje, posmatranje i nadziranje ljudi zaista može izmeniti njihovo ponašanje i njihove navike. „Mi se uzbudimo kada vidimo upozorenje da je u blizini radar, ili počnemo strože da se pridržavamo ’pravila’ kada se u našem vidokrugu nađe nadzorna kamera“, piše Podjed u knjizi „Sve te oči“ (Biblioteka XX vek, 2020).
U kontekstu ove teme indikativno je to da je obod lavirinta, za razliku od unutrašnjosti, ostao u savršenom stanju: nijedno prorezivanje, nijedno slovo „Z“, nijedan kukasti krst, nijedni docrtani rogovi ni brkovi, pa čak nijedno naivno „Ana + Marko“. Kako je to moguće? Odgovor se sâm piše: za razliku od unutrašnjosti lavirinta, obod je bio javni prostor u doslovnom smislu, izložen mnogim pogledima, što ga je naposletku i sačuvalo.
Naučnici sa Univerziteta u Njukastlu analizirali su, piše Podjed, kako osećaj da te neko posmatra utiče na kradljivce bicikala. Na tri mesta u ovom kampusu, na kojima su najčešće nestajali bicikli, postavljene su table na kojima su bile prikazane veoma uočljive fotografije očiju, iznad kojih je bilo napisano „Kradljivci bicikala, posmatramo vas“. Godinu dana kasnije pratili su šta se tu događa i ustanovili da se broj krađa smanjio za 62%, ali se istovremeno za celih 65% povećao broj krađa na lokacijama na koje nisu bile postavljene ove table. Dakle, nije bilo ni kamera niti istinske straže – kradljivce je odvratila sama pomisao da ih neko posmatra.
Dok smo planirali lavirint, razmišljali smo i o opciji kombinovanja oflajn i onlajn iskustva. Ta varijanta podrazumevala je lavirint bez ikakvog dekora i štampanih materijala – učesnici bi rešavali zadatke pomoću QR kodova i mobilnog telefona. Naši partneri iz Kolektiva Karkatag, koji su konstruisali postavku, rekli su – s pravom – kako to nije najbolja ideja: „To je slično razlici između bioskopa i pozorišta. Treba pustiti ljude da osete lavirint“. I pustili smo ih: napravili smo igru u javnom prostoru koja je vrlo taktilna, interaktivna, šarenolika, jednom rečju prisutna. Takva odluka imala je i svoju cenu – lavirint je, u izvesnom smislu, bio žrtva svoje osetljivosti.
Naposletku, ostaje pitanje: kada bismo ponovo postavljali lavirint, da li bismo se iznova trudili oko enterijera i dekora ili bismo odabrali sterilnu, manje fragilnu verziju? Uz sav rizik koji to nosi, verujem da bismo opet išli težim putem. U onom pismu Ajnštajnu, Frojd kao jedini vid otpora destrukciji navodi insistiranje na kulturi, bez obzira na sizifovski kontekst tog procesa. Verujemo da je naš lavirint bio lep, koristan, poučan i intrigantan doprinos toj ideji.
Stefan Janjić
