Međunarodni dan sećanja na žrtve nasilja zasnovanog na veroispovesti i uverenju

Generalna skupština UN 28. maja 2019. usvojila je rezoluciju na osnovu koje je ustanovljen Međunarodni dan senja na žrtve zasnovane na veroispovesti i uverenju. Podsetimo da su sloboda mišljenja, savesti i veroispovesti zagarantovane članom 10. Povelje o osnovnim pravima Evropske unije kao i članom 18. Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN „Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene veroispovesti ili uverenja i slobodu da čovek sam ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, manifestuje svoju veru ili uverenje podučavanjem, običajima, molitvom i obredom“.

Verski sukobi i danas su svakodnevica mnogih naroda posebno oni između muslimana i hrišćana. Izrael i Palestina su najsvežiji primer, a u blogu Verski ratovi podsećaju nas i na brojne druge: „Sukobi katoličkih hrišćana i muslimana u Istočnom Timoru, Jevreja i muslimana na Bliskom istoku, protestanata i katolika u Severnoj Irskoj, muslimana i hindusa u Kašmiru i indijskoj državi Gudžarat (sukobi između Indije i Pakistana, od nastanka ovih dveju država 1947/8. godine), sukobi hindusa i Sika u Indiji, talibanska isključivost prema drugim religijama u Avganistanu… Tu možemo dodati i ratne sukobe u oblasti Velikih jezera Afrike (Viktorija i Tanganjika – Ruanda, Burundi i Uganda) u kojima je određenu ulogu odigralo i sveštenstvo, na tzv. Rogu (Somalijski rog – Etiopljani, tj. monofizitski hrišćani, protiv Eritrejaca i Somalijaca – muslimana), zatim u Šri Lanki (Sinhalezi – budisti i Tamili – hindusi), Čečeniji (pravoslavni i muslimani), Obali slonovače i Sudanu (hrišćani i muslimani), kao i na teritoriji bivše Jugoslavije (naročito u Bosni i Hercegovini), Libana, i Nagorno Karabaha (monofizitski hrišćani Jermeni i muslimanski Azeri). Rat ne mora biti neposredno vođen oko religijskih pitanja da bi, u nekoj od svojih faza, poprimio i određenu religijsku dimenziju. Važnost religijske dimenzije nekog sukoba povećava se u srazmeri sa obimom u kome se religijske strukture“. 

Dodajmo ovom neslavnom spisku i oružane sukobe na teritoriji SFRJ Hrvata i Srba zasnovane između ostalog ne samo na nacionalnoj već i verskoj netrpeljivosti između katolika i pravoslavaca kao i rat između Muslimana (Bošnjaka) i Srba u Bosni i Hercegovini takođe zasnovan na netrpeljivosti između Islama i Pravoslavlja.

U svim navedenim oružanim sukobima bilo da su zasnovani na verskoj netrpeljivosti ili ideološkoj mržnji mediji se nisu pokazali kao saveznici borbe za mir i suživot protiv nasilja i zaštite nevinih žrtva čija jedina „krivica“ je bila pripadnost drugoj veri i naciji i uverenju. Naprotiv svrstavali su se na stranu „svojih“ i ratne sukobe prikazivali jednostrano.

Analiza izveštaja ratnih dopisnika koji bi trebali da potpunio nezavisno, jer nisu direktno emotivno uključeni, predstave svetu šta se dešava na teritoriji na kojoj su na primer početkom devedesetih u SFRJ bili ratni skuobi, neretko su bili veoma jednostrani. Nedovoljno poznavanje istorije, kulturnog i verskog nasleđa, ili samo uklapanje u globalne političke trendove i interese, odnosno predrasude zemlje za koju izveštavaju o stranama u sukobu, rezultirali su tekstovima u kojima je jedna strana u sukobu uvek prikazana kao žrtva a druga uvek kao agresor, bez obzira na stvarno stanje na terenu. Setimo se samo najčešće isticanog primera novinarke Kristijane Amanpur koja je izveštavala tokom borbi na području ex-YU za CNN pa je dovoljno da se uoči matrica po kojoj su često oblikovani ratni izveštaji stranih dopisnika. 

Nažalost i mnogi ratni fotoreporteri i kamermani nisu bili nepristrasno „oko“ već su birali „scene“ i uglove koji su im najviše odgovarali bez obzira na to da li je zaista odraz suštine sukoba. 

Jedna od  najdramatičnijih je fotografija umirućeg dečaka u Alepu (2016). Fotografija je prikazivala dečaka koji leži u ruševinama Alepa. Vrlo emotivna i potresna širila se po onlajn i oflajn medijima. Kasnije je otkriveno da je slika zapravo korištena u propagandne svrhe kako bi se prikazalo stanje u Siriji (etničko-verske podele) dramatičnijim nego što je bilo. I tako redom, spisak je beskonačan a započet je nagrađivanom najpoznatijom ratnom fotografijom, ali ujedno i jednom od  najkontroverznijih. Reč je o fotografiji umirućeg vojnika iz Španskog građanskog rata Roberta  Kape za koju nikada nije potvrđena potpuna autentičnost. 

Danas postoje onlajn alati koji sa visokim stepenom sigurnosti otkrivaju lažne fotografije pa je medijima lakše da provere autentičnost snimka ali istovremeno „insceniranje“ mesta sukoba je teško utvrditi. Jedan fotoreporter Rojtersa je pričao svojevremeno na tribini o ratnoj fotografiji i ratnim dopisnicima u Novosadskoj novinarskoj školi kako je imao kolegu koji je sa sobom uvek nosio dečiju staru lutku bez odeće i noge i postavljao je ispred ruševina nastalih u ratnom sukobu koje je fotografisao tako da je lutka bila u prvom planu. Na taj način uz eto „neznatnu“ njegovu doradu scene fotografija je bila mnogo dramatičnija i emotivnija jer je asocirala na dete koje je u ratnom sukobu izgubilo omiljenu igračku. Ima li šta dramatičnije što bi pokrenulo saosećanje auditorijuma sa žrtvama sukoba i to bez i jedne reči ili verskih, odnosno ideoloških simbola zraćenih strana na fotografiji.

Današnji dan 22. avgust bi trebalo da nas podseti na to koliko su svuda u svetu mnogobrojne žrtve nasilja zasnovanog na veroispovesti i uverenju, da su na žalost i naši prostori tome dali svoj doprinos ovom ataku na osnovna ljudska prava, kao i da su prečesto mediji izveštavajući o sukobima pokazali svoju ne baš etičnu stranu.

Neprestana ukazivanja analizom medijskih sadržaja na medijsku neprofesionalnost i takođe neprestano insistiranje na obučavanju novinara pa i onih koji se bave ratnim izveštavanjima je važan zadatak organizacija poput Novosadske novinarske škole kojima je medijsko opismenjavanje u fokusu.

Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković