Twitter
FacebookObeležavanje Svetskog dana mentalnog zdravlja pokrenula je Svetska zdravstvena organizacija 1992. godine, kako bi se u široj populaciji osvestili problemi mentalnog zdravlja i podstakli napori za poboljšanje mentalnog zdravlja svih građana. Uobičajeno je da se toga dana širom sveta organizuju različite akcije, tribine, događaji i objavljuju tekstovi u tradicionalnim i novim medijima i na društvenim mrežama o tim pitanjima.
Istraživanja ukazuju da je treća decenija trećeg milenijuma i te kako opterećena problemima koji su proizašli iz psihičke ugroženosti, a da je mentalno zdravlje u svetu krhkije nego ranije. Uzroka ima mnogo a jedan od njih je sigurno i pandemija korone. U to vreme su postale vidljivije mnoge do tada prikrivene tegobe sa kojima su se građani i građanke, odnosno njihove porodice, nosili u tišini svog najužeg okruženja.
Istovremeno valja naglasiti da je mentalno zdravlje univerzalno ljudsko pravo i kao takvo mora biti zaštićeno kako na institucionalnom tako i na privatnom nivou. Da bi se to postiglo sve aktivnosti koje sprovodi država i civilni sektor moraju biti izrazito vidljivi a tu bi se sad morali više uključiti mediji. Promovišući mentalno zdravlje kao ljudsko pravo ali i prezentujući rezultaate istraživanja o stanju mentalnog zdravlja društva i naravno koristeći svoju moć i edukativnu ulogu objašnjavajući na adekvatan način koliko je važna prevencija ali i koje su mogućnosti kurativnog tretiranja mentalnih teškoća.
Na primer malo ko je izvestio o objavljivanju publikacije objavljene još u martu 2022. godine „uz pomoć Vlade Nemačke, u okviru projekta nemačko-srpske razvojne saradnje ‘Usluge socijalne zaštite za osetljive grupe’, koji sprovodi Nemačka organizacija za saradnju (GIZ) o mentalnom zdravlju stanovništva u Srbiji.
Rezultati ispitivanja na uzorku od 1.000 građana i građanki Srbije pokazali su da se oko trećine stanovništva Srbije može smatrati psihički ugroženim.
Prisutne simptome depresije ima 15,6 odsto stanovništva, anksioznosti 7,2 odsto, dok je 1,6 odsto stanovništva u visokom riziku od suicida. Takođe, 2,9 odsto građana izjasnilo se da su makar jednom tokom života bili hospitalizovani zbog psihičkih tegoba, a 8,1 odsto građana Srbije je reklo da im je tokom života uspostavljena dijagnoza mentalnog poremećaja, dok 11,8 odsto građana reklo da su u poslednjih sedam dana koristili lekove usled psihičkih tegoba”(1).
Navedeni rezultati su dovoljno zabrinjavajući da bi ovu temu mediji prepoznali kao javni interes. Obrađivanje teme od javnog interesa nije samo zadatak informativnih redakcija u okviru obeležavanja 10. oktobra, naprotiv, važno je upravo da se u okviru obrazovne funkcije medija auditorijumu plasiraju sadržaji koji će produbiti saznanja o pitanjima mentalnog zdravlja stavljenim u kontekst ljudskih prava i ukazati na koje sve načine se to pravo može praktikovati, kako ga treba štiti i kako prepoznati ugrožavanje tog prava.
Dosadašnji medijski monitorizni koje Novosadska novinarska škola sprovodi u kontinuitetu više od 20 godina nisu pokazali da je mentalno zdravlje uopšte tema u medijima, a kamoli izazov za istraživačko novinarstvo, osim u rubrici crna hronika, za obrazovne i naučne emisije. Aktivistička moć medija takođe nije dovoljno iskorišćena pa čak ni na sam dan mentalnog zdravlja 10. oktobar. Istini za volju ova tema je i te kako osetljiva i stvar privatnosti, a u mnogim, posebno tradicionalističkim, kulturama mentalne bolesti su najviše čuvana porodična tajna. Kako bi se štitila prava osoba koje imaju neki od problema iz oblasti mentalnog zdravlja moraju se načiniti vidljivim u zajednici. Tu je medijska uloga je nedvojbena.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković