Twitter
FacebookMedijska pismenost je veština koja nam je sve važnija s obzirom na ubrzanu fluktuaciju informacija, kao i rizike od manipulacija u tom procesu. Pojam medijska pismenost je definisan na Uneskovoj konferenciji održanoj 1992. godine kao sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i odašiljanja poruka posredstvom medija (National Leadership Conference on Media Literacy, 1992).
Učenje o medijima i načinu na koji funkcionišu je neophodno kako bismo razumeli informacije koje dobijamo i bili u mogućnosti da kritički procenjujemo njihovu verodostojnost. Kako se u vodiču kroz medijsku pismenost „Digitalni pogon u školskoj klupi“ navodi, medijska pismenost ne bi trebao biti novi predmet u školama, već novi pristup učenju svih predmeta. Implementiranje edukacija iz ove oblasti je vrlo bitno za učenike srednjih škola s obzirom na to da prolaze kroz period odrastanja u kom postaju aktivniji korisnici medijskih sadržaja i kada počinju da razvijaju stav prema informacijama koje dobijaju.
Rezultati PISA testiranja, objavljeni 2019. godine pokazuju da je svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji funkcionalno nepismen. Istraživanje je sprovedeno u 190 škola u Srbiji, a rezultati pokazuju da 38 odsto učenika ne dostiže prosečnu čitalačku pismenost.
Ovi podaci istovremeno ukazuju i na nizak stepen medijske i informacione pismenosti, jer kod učenika izostaje kritički pristup prilikom analize teksta, a medijske sadržaje neretko primamo u tekstualnoj formi. Istovremeno, ovi podaci ukazuju na neophodnost uvođenja medijske pismenosti u škole, jer bi vežbanje kritičke analize medijskih poruka uticalo na poboljšanje čitalačke pismenosti, dok bi upotreba različitih aplikacija za kreiranje medijskih poruka, ali i za dekonstrukciju manipulativnih medijskih sadržaja doprinela unapređenju funkcionalne pismenosti učenika.
Zbog svega navedenog, implementacija medijske pismenosti u nastavu predstavlja svojevrsnu nužnost, a u narednim pasusima ćemo se osvrnuti na mogućnosti uključivanja ovakvih edukacija u nastavu na časovima građanskog vaspitanja u srednjoj školi, kako kroz rad nastavnika sa učenicima, tako i kroz prisustvo gostujućih predavača.
Medijska pismenost i građansko vaspitanje
Časovi građanskog vaspitanja u srednjoj školi mogu biti dobra prilika da se učenicima predstavi značaj medijske pismenosti. Na njima, učenici mogu da nauče kako da analiziraju i kritički procenjuju informacije koje dobijaju putem medija. Edukacije o medijskoj pismenosti se u nastavu građanskog vaspitanja mogu implementirati na nekoliko načina, i to kroz: razmatranje aktuelnih tema u medijima, poput društvenih pitanja, politike, tema koje su važne za mlade, analiziranje funkcionisanja društvenih mreža i sadržaja koji se na njima objavljuju i sl. Učenici mogu da proučavaju izveštavanje medija, da raspravljaju o ulozi medija u oblikovanju javnog mnjenja i načinu na koji mediji utiču na društvo.
Jedan od načina da se medijska pismenost uključi u nastavu građanskog vaspitanja je kroz analizu medijskog izveštavanja o aktuelnim društvenim temama. Učenici bi se upoznali sa različitim izvorima informacija, poput novinskih članaka, televizijskih priloga, sadržaja sa internet portala i društvenih mreža. Zatim bi analizirali način na koji se informacije prezentuju u različitim medijima odnosno kako se izveštavanje razlikuje u zavisnosti od izvora i koja su potencijalna ograničenja u izveštavanju o određenoj temi.
Na časovima građanskog vaspitanja, profesori bi trebalo da koriste kombinovane metode učenja – učenici mogu biti deljeni u grupe, ali i ne moraju. Ovo zavisi od procene profesora koja od metoda nastave bi bolje odgovarala datom razredu. Pitanja nastavnika koja bi podstakla na diskusiju mogu biti sledeća: „Šta su mediji?“, „Koje medije znate?“, „Kako koristimo medije u svakodnevnom životu?“, „Kako mediji oblikuju naše stavove i ponašanje?“, „Koja su ograničenja i izazovi u korišćenju medija?“, „Šta su tradicionalni, a šta savremeni mediji?“, „Šta je medijska pismenost?“. Ova pitanja se mogu postaviti i celom razredu, ali se isto tako, učenici mogu podeliti u grupe kako bi zajedno promislili o pitanjima. Kasnije, učenici podeljeni u grupe mogu svoje odgovore predstaviti pred celim razredom.
Nastavnici, takođe, mogu učenicima podeliti medijske sadržaje, poput članaka, fotografija, video snimaka ili oglasa kako bi oni bili analizirani na času. To mogu biti i različiti informativni programi, emisije ili podkasti koji se distribuiraju na televiziji ili na internetu. Sadržaji, recimo, mogu biti i članci koji se tiču tema u vezi sa životom srednjoškolaca pa bi se tokom ove aktivnosti moglo razgovarati o samom jeziku, tonu, ciljnoj publici i mogućim skrivenim porukama koje sadržaj može prenositi.
Još jedan od vidova edukacije o medijskoj pismenosti na času građanskog vaspitanja može biti radioničarski rad. Profesori mogu održati radionicu o prepoznavanju lažnih vesti uz podršku stručnjaka koji se bave dezinformacijama. Nastavnici bi uz podršku stručnjaka sa učenicima prošli kroz primere lažnih vesti što bi im pomoglo u prepoznavanju dezinformacija i manipulacija u medijima.
Na nekim od časova se mogu održati i debate o aktuelnim etičkim pitanjima u vezi sa medijima, kao što su privatnost na internetu, sloboda izražavanja, regulacija medijskog sadržaja itd. Pre održavanja takvog časa učenici se mogu podeliti u grupe i dobiti zadatak da istraže argumente za i protiv određenih stavova koji se tiču medija.
Nakon učenja o medijskoj pismenosti i analiziranja medijskih sadržaja, učenici mogu dobiti zadatak da sami kreiraju medijske sadržaje. Između ostalog, učenici mogu pisati članake, snimati video-sadržaje, dizajnirati plakate ili izrađivati sopstvene blogove. Od izuzetne je važnosti da profesori tom prilikom podstaknu učenike da primene veštine iz oblasti medijske pismenosti koje su naučili na nekoj od prethodnih radionica ili časova. Na ovaj način učenicima se pruža mogućnost da shvate kako mediji funkcionišu kroz praktičan rad.
Korisni resursi za nastavnike i primeri dobre prakse
Jedan od primera dobre prakse implementiranja medijske pismenosti u nastavu ilustrovan je u programu „Medijska pismenost za sve“ (Media literacy for All) koji je razvio Evropski parlament. Program ima za cilj da promoviše medijsku pismenost u Evropi i obezbedi pristup edukacijama o medijskoj pismenosti za sve građane, bez obzira na njihovo obrazovanje ili uzrast. Program se sastoji od niza resursa za edukatore poput vodiča za nastavnike, kurikuluma za nastavu medijske pismenosti i onlajn platforme za učenje koja se može koristiti kao sredstvo u nastavi.
Koristan resurs za nastavnike predstavlja i publikacija Uneska „Media and Information Literacy Curriculum for Teachers“ koja nudi smernice i materijale za obuku nastavnika u oblasti medijske pismenosti. Ovaj projekat je realizovan i u Srbiji, gde su nastavnici korišćenjem materijala iz ovog projekta uspešno unapredili medijsku pismenost svojih učenika.
U literaturi se takođe mogu naći i preporuke za metodiku nastave medijske pismenosti. Na primer, u knjizi „Osnove medijske pismenosti – priručnik za nastavnike“ Nedima Sejdinovića i Tatjane Ljubić, kao i u priručniku za nastavnike „Naši učenici u svetu kritičkog mišljenja i medijske pismenosti“ autora Violete Bojić Vlajković, Nenada Miladinovića, Dejane Milijić Subić i Ivane Milošević. Ove publikacije nude praktične smernice za nastavnike koje se tiču implementacije medijske pismenosti u nastavu i skreću pažnju na potrebu za kontinuiranim usavršavanjem nastavnika u oblasti medijske pismenosti.
Sve ove preporuke i primeri dobre prakse ukazuju na to da implementacija medijske pismenosti u nastavu građanskog vaspitanja može biti uspešna i da može biti višestruko korisna za učenike. Uz podršku stručnih lica, poput novinara ili osoba koje se bave medijskom pismenošću ova nastavna jedinica može biti još uspešnija. Novinari mogu doneti praktična iskustva iz svog rada i približiti učenicima realnu sliku medijskog sveta, dok stručnjaci za medijsku pismenost profesorima mogu ponuditi resurse i iskustva u kreiranju interaktivnih radionica za mlade.
Ciljevi i važnost medijske pismenosti u nastavi
Implementacija medijske pismenosti u nastavu građanskog vaspitanja u srednjoj školi može biti od velikog značaja za razvoj kritičkog mišljanja i analitičkih sposobnosti kod učenika. Kroz analizu medijskog izveštavanja o aktuelnim društvenim temama, učenici bi naučili kako da tretiraju različe izvore informacija i kako da analiziraju način na koji se informacije prezentuju u različitim medijima i kroz različite formate.
Imajući u vidu mnoštvo resursa koji su na raspolaganju nastavnicima i profesorima ono što ostaje kao najbinitnije za adekvatnu implementaciju medijske pismenosti u predmetne planove i programe možda je upravo motivacija prosvetnih radnika da uključe ove teme u nastavu. Takođe, bitna je i njihova otvorenost za saradnju sa stručnjacima koji mogu biti gostujući predavači na časovima. Medijska pismenosti u nastavi, učenicima pomaže da razviju kritičko mišljenje, unapređuje njihovu sposbnost procene relevantnosti i istinitosti informacija, pa su medijski pismeni učenici bolje pripremljeni za suočavanje sa manipulacijama koje emituju savremeni mediji.
Ana Jovanovski
Tekst je nastao u okviru projekta „Unapređenje medijske i informacione pismenosti kroz dijalog sa javnim vlastima -2“ koji se sprovodi u okviru projekta Beogradske otvorene škole „Dijalog promena“, uz finansijsku podršku Evropske unije.
Projekat je dodatno podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama u okviru projekta Mediji o medijima u školama.
Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno stavove donatora.