Twitter
FacebookMedijska pismenost, između ostalog, podrazumeva i sposobnost pojedinca da kao konzument medijskog sadržaja kritički rezonuje i sa dovoljnom pažnjom percipira šta određena poruka koju plasira medij znači, koju emociju u njemu budi i sa kojim ciljem.
Istraživanje koje je sproveo Institut za medije i različitosti u okviru programa Kreativna Evropa, pokazalo je da je indeks medijske pismenosti u Srbiji 2022. godine bio veoma nizak, s obzirom na to da se nalazi u najlošijem petom klasteru. Loši rezultati svedoče koliko je medijska pismenost zanemarena, iako je način na koji gledamo na svet uslovljen onim što pročitamo na vestima ili vidimo na televiziji. Implementaciji medijske pismenosti u osnovnim i srednjim školama potrebno je posvetiti više pažnje i značaja, jer su upravo javna glasila kreatori društvene kulture u kojoj mediji mogu imati monopol nad vaspitanjem i neformalnom edukacijom adolescenata.
Kada bismo suzili polje školske nastave na filozofiju, profesori bi na tom predmetu mogli da primete mnoge sličnosti sa medijima i novinarstvom. Poput medicine, prosvete i drugih disciplina koje imaju svoj kodeks ponašanja zasnovan na etici, mediji u Srbiji su takođe kreirali svoj etički kodeks. U osnovi svih etičkih kodeksa nalazi se filozofska disciplina – etika.
Etika u filozofiji i etika u medijima
Skup ustanovljenih etičkih normi u novinarstvu predstavlja Kodeks novinara Srbije iza kog stoje Savet za štampu, Udruženje novinara Srbije (UNS) i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). On novinarima olakšava proces rešavanja etičkih dilema i pomaže im da održe integritet i profesionalnost na visokom nivou. Prema Luisu Alvinu Deju, etičke teorije na koje se, ne samo novinar, već bilo ko može pozvati, dele se na deontološke, teleološke i teorije vrline. Imanuel Kant se smatra predstavnikom deontologije, odnosno moralnog sistema koji se bazira na moralnim dužnostima i kategoričkom imperativu, kad pojedinac ne preza od mogućih loših posledica ili štete u cilju iznošenja istine. Dej u svom delu „Etika u medijima“ navodi utilitarizam kao jednu od teleoloških teorija koje se mogu sresti u medijskoj praksi: „Pozivanje medijskih radnika na javni interes da bi se opravdale određene nepopularne odluke predstavlja savremenu manifestaciju utilitarizma na delu. Zato se društveno korisnim posledicama nekada pravdaju nemoralna sredstva. Novinari koji od svojih izvora prihvate nelegalno snimane razgovore, na osnovu ‘prava javnosti da zna’ pokušavaju da opravdaju, kako misle, dobre posledice, čak i ako su sredstva za postizanje cilja prilično sumnjiva“ (str. 85).
U medijima, od elektronskih do štampanih, pronalazimo širok spektar poruka oblikovanih u faktografiju (vesti, izveštaji, intervjui), analizu (komentari, članci, kritike) i literarne forme (reportaže, feljtoni). U kom god se obliku nalazila određena medijska poruka, Kodeks novinara Srbije jasno nalaže da mora biti naznačeno da li je ta poruka stav autora, redakcije ili nekog drugog, ili su u pitanju dokazive činjenice. Iako domaći mediji često nemaju jasno odvojene vrednosno-interpretativne sadržaje od informativnih, medijski pismenoj osobi to neće predstavljati veliki problem, jer medijska pismenost podrazumeva i veštinu pravljenja razlike između ova dva sadržaja. Kada novinar stvara medijski sadržaj, on se uvek vodi svojim moralnim principima, te u skladu sa njima i radi. Iako govorimo o Kodeksu kao o glavnom polazištu pri donošenju odluke da li da nešto napišemo, izgovorimo ili uradimo, novinar se, pre svega, čak i bez prethodnog konsultovanja sa tačkama iz Kodeksa, ponaša u skladu sa sopstvenim moralnim uverenjima.
Medijska pismenost na časovima filozofije
Nedovoljno jasno razdvajanje činjenica od vrednosno-interpretativnih sadržaja nije jedino kršenje etičkih principa na koje možemo naići u domaćim medijima. Učenici na nastavi filozofije mogu kroz tumačenje Kodeska novinara Srbije i njegovih tački da se upoznaju sa tim šta je etički ispravno, a šta neispravno u medijskom izveštavanju. U grupnom radu učenici i profesori mogu proći kroz sve članove Kodeksa, što bi im pomoglo u daljem radu i medijskom opismenjavanju. Učenici bi analizirali različite članove Kodeksa kroz rad u grupama. Kroz prezentaciju, učenici bi svima u razredu predstavili član koji su imali da obrade, jedan dobar primer poštovanja tog člana, kao i primer kršenja te tačke iz Kodeksa. Dalji rad bi podrazumevao analizu štampanih medija uključujući i periodičnu štampu (nedeljnike), kao i onlajn-sadržaje. Tokom te analize novinskih naslova, načina pisanja i fotografija učenici bi izgradili stav o tome koji mediji i u kojoj meri se (ne)pridržavaju smernica iz etičkog kodeksa. Učenici bi, takođe, mogli da oforme svoju komisiju u kojoj diskutuju o primerima iz prakse, te odlučuju da li je do kršenja Kodeksa došlo ili nije, a ukoliko jeste, na koji način. Kao uzor za diskusiju bi im mogle poslužiti sednice Komisije za žalbe Saveta za štampu.
Sticanje znanja o pojmovima poput pretpostavke nevinosti, javnog interesa, novinarske pažnje, prava na privatnost, a potom i razlikovanje senzacionalističkog i objektivnog izveštavanja, razlikovanje tabloidnih i profesionalnih medija, prepoznavanje etičke i neetičke medijske fotografije, prepoznavanje dezinformacija i „lažnih vesti” samo su neki od mogućih rezultata uključivanja medijske pismenosti u nastavu filozofije.
Nakon ovakvih edukacija deca i mladi bi trebalo da steknu znanja o tome kome mogu da se obrate ukoliko u medijima primete nepoštovanje etičkih standarda novinarske profesije. U samoj nastavi učenicima bi se predstavilo funkcionisanje određenih tela koja su nadležna za održavanje profesionalnosti u novinarstvu, poput Regulatornog tela za elektronske medije (REM), Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), Saveta za štampu, Ustavnog suda i drugih.
Čija je odgovornost medijsko opismenjavanje dece?
Medijsko opismenjavanje je izuzetno kompleksan proces za koji su odgovorni svi akteri koji u njemu učestvuju. To podrazumeva aktivnu ulogu obrazovnog sistema, samih medija, ali i dece i roditelja. Poslednjih nekoliko godina se uočavaju prvi koraci obrazovnog sistema. Tako je u cilju sticanja veština medijske pismenosti i unapređenja sposobnosti učenika u dekodiranju medijskih poruka, u Srbiji od školske 2018/2019 godine gimnazijama ponuđen izborni program pod nazivom Jezik, mediji i kultura, dok je od školske 2021/2022 medijska pismenost ponuđena kao slobodna nastavna aktivnost u petom razredu (Sigeti, 2021:9). Takođe, u Strategiji razvoja obrazovanja i vaspitanja do 2030. godine se navodi da je medijsko opismenjavanje jedan od nužih uslova ispunjenja vizije obrazovanja u Srbiji (Janjatović Jovanović, 2021:9). Tokom 2021. godine Fondacija Propulsion je u saradnji sa Ministarstvom kulture objavila priručnik Medijska pismenost za roditelje.
Kada su u pitanju susedne zemlje, može se uočiti da se obrazovni sistem prepoznaje kao značajna karika u procesu medijskog opismenjavanja. Istraživači iz Zagreba sproveli su 2016. godine u Dubrovniku istraživanje u kom je učestvovalo 210 direktora osnovnih škola i koje je pokazalo kakvo mišljenje vlada među decom po pitanju toga da li su profesori ili roditelji nadležni za medijsko opismenjavanje dece. Od ukupnog broja ispitanika, 87.31% njih smatra da decu treba da medijski vaspitavaju i učitelji i roditelji, dok 9,14% ispitanih direktora smatra da je to dužnost isključivo učitelja. Najmanji procenat ispitanika (2,54%) je rekao da su za to odgovorni samo roditelji. Ovo istraživanje pokazuje kako učenici očekuju da veštine iz oblasti medijske pismenosti stiču i u obrazovnom sistemu, a ne samo kod kuće. Nedavno je objavljeno da će od 2023/2024 školske godine predmet medijska pismenosta stići i u osnovne škole u Crnoj Gori, što je saopšteno iz Instituta za medije, a prenele su Vijesti.me.
Značaj interaktivnog povezivanja etike filozofije i medija u nastavi
Izvođenje nastave kroz interakciju učenika i profesora korisno je za sticanje potrebnih medijskih veština i znanja iz oblasti medija, jer je stimulativan i podstiče radoznalost i motivaciju za daljim unapređivanjem. Kod interaktivnog učenja, naglasak je na prenošenju akcije sa nastavnika na učenike koji se osposobljavaju da zajednički uče i da zajedno ostvaruju ciljeve učenja, kao i da obrađuju i primene naučene lekcije. „Ovakav vid nastave utiče na podizanje nivoa motivacije u odeljenju, na razvoj saradnje između učenika i većoj odgovornosti učenika za nastavni proces, jer su učenici u situaciji da samostalno usaglašavaju svoje stavove, preduzimaju zajedničke akcije, uče se toleranciji i modernoj komunikaciji koristeći medije i raznovrsne izvore znanja”, konstatovano je u doktorskoj disertaciji Mr Igora Solakovića pod nazivom E-učionica kao inovativni model interaktivnog učenja u razrednoj nastavi.
Nastava na časovima filozofije, koja se ne bi svodila samo na memorizaciju najvažnijih filozofa, njihovih dela i metafizike može ovaj predmet približiti i učenicima kojima inače nije zanimljiv. Kroz ovakvu nastavu se ustaljenom planu i programu dodaje aspekat savremenog i modernog, što se ogleda kroz medije koji su deo svakodnevnog života. Na ovaj način, mladima se može objasniti da je i filozofska disciplina etika deo svakodnevice svakog od nas. Za bolje razumevanje etike, potrebno je bolje razumeti medije, kao i obrnuto. Zbog toga je povezivanje edukacija o medijskoj pismenosti sa filozofskim temama od izuzetnog značaja za sve buduće naraštaje.
Ana Adamović
Tekst je nastao u okviru projekta „Unapređenje medijske i informacione pismenosti kroz dijalog sa javnim vlastima -2“ koji se sprovodi u okviru projekta Beogradske otvorene škole „Dijalog promena“, uz finansijsku podršku Evropske unije.
Projekat je dodatno podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama u okviru projekta Mediji o medijima u školama.
Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno stavove donatora.