Multikulturalnost i položaj aboridžinskih starosedelaca u Australiji

Povodom dana Australije ambasadorka Australije Helena Stadert (Helena Studdert) i profesorka Kristina Nikols (Christine Nicholls) govorile su 30. januara na konferenciji za medije u Novosadskoj novinarskoj školi. Ovom prilikom ambasadorka je iznela podatke koji govore da je u Australiji naseljeno preko 270 etničkih grupa i da se govori preko 260 jezika iz celog sveta što potvrđuje stav da je Australija višejezičko i multikulturalno područje. „Veoma je važno da sve te grupe, koje dolaze da žive u Australiju, održavaju i neguju svoj jezik i tradiciju, a samim tim obogate i australijsku kulturu,“ rekla je Stadert. Ona je istakla da je nedavno Vlada Australije izdvojila sredstva za osnivanje posebnog televizijskog programa koji će plasirati sadržaje koji se tiču isključivo Aboridžina. Specijalne gošće su pozvale sve prisutne da posete Galeriju RTS-a u kojoj je zahvaljujući ambasadi Australije otvorena izložba tradicionalnih dela aboridžinske umetnosti gde se mogu videti slike koje predstavljaju mešavinu provokativne i tradicionalne kulture.

Nakon konferencije za medije, profesorka Kristin Nikols, je održala predavanje „Kako su australijski mediji izveštavali o bilingvalnim obrazovnim programima u kojima je korišćen australijski aboridžinski i engleski jezik i o drugim pitanjima u vezi sa Aboridžinima od 1988. do 2012. godine“. Profesorka Nikols je ujedno pisac, kustos i viši predavač na studijama o Australiji na Univerzitetu Flinders u Adelaidu. Ona je još 1982. godine prihvatila posao lingvistkinje u jednom zabačenom naselju u Tenemi pustinji gde je živelo oko 700 ljudi. Nikols naglašava da je neophodno poznavati istoriju Australije kako bismo razumeli potrebu za bilingvalnim obrazovnim programima. „Još pre dolaska kapetana Kuka 1717. godine i pre kolonizacije od strane Engleza, Australija je već bila višejezičko i multikulturalno područje.  Lingvisti su otkrili da je tada postojalo 250 aboridžinskih jezika i oko 500 dijalekata, pri čemu je svaka lingvistička grupa imala i svoju karakterističnu kulturu“, rekla je Nikols. Istraživanja su pokazala da je tada prosečan odrastao Aboridžin tečno govorio pet do osam jezika dok danas njihova deca govore svega 30 od prvobitnih 250 jezika. Prema tim podacima svake godine od osnivanja Sidneja (1788) gubi se po jedan jezik. Problem je još veći utoliko što ne postoji mogućnost ponovnog učenja tog jezika, jer kad jednom nestane, više nikada neće moći da se obnovi zbog toga što do tada nije bio zapisivan.

Profesorka Nikols ističe da je jedan od ključnih perioda kako u istoriji uopšte tako i samih Aboridžina, bio Drugi svetski rat koji je doveo veliki broj imigranata u Australiju koji su govorili različite jezike. Ipak, ništa se zvanično nije desilo do 70-tih godina prošlog veka kada su lingvisti O’Grady i Hale napisali izveštaj u kojem se kaže da je prednost bilingvalnih obrazovnih programa ta što je omogućeno Aboridžinima da povrate kontrolu nad edukacijom svoje dece. Ovaj izveštaj je doprineo da se do 1982. godine uvedu 22 bilingvalna obrazovna programa koji su uključivali 17 aboridžinskih jezika. Glavni problem Aboridžina, prema rečima profesorke, bio je taj što se u školama nastava održavala na engleskom jeziku koji aboridžinska deca uopšte nisu razumela.

Nakon 16 godina dolazi do gašenja bilingvalnih obrazovnih programa što je izazvalo proteste kod Aboridžina i pokrenulo kampanju „Don’t cut of our tongues!“ („Ne secite nam jezike!“). Iako je protest bio veoma značajan, mediji su ga propratili sa trideset sekundi medijskog prostora. „Samo kada je u kontekstu političke kontroverze onda je tema bilingvalnih obrazovnih programa zanimljiva medijima. Upravo su oni ti koji su ovu temu stavili u negativan kontekst sa naglaskom na to da treba da se ukinu na osnovu tvrdnje da australijskoj deci treba engleski jezik“, rekla je Nikols. Ona je istakla da je lajtmotiv svakog izveštaja ideja da deca ne mogu da nauče engleski jer uče na svom maternjem, primitivnom jeziku zbog čega ga treba ukinuti. Druga strana priče nije ni postojala jer su se urednici pravdali time što nemaju finansijskih sredstava da šalju novinare u zabačene oblasti gde žive Aboridžini i da razgovaraju sa njima.

Profesorka Nikols je završila predavanje osvrnuvši se na trenutnu situaciju: „Danas aboridžinski jezici nisu priznati u zakonu Australije tako da bilingvalni obrazovni programi zavise isključivo od dobre volje onih koji su na vlasti“. Za kraj Nikols je dala primer iz oblasti pravosuđa gde prema zakonu, za svaku osobu koja ne govori ili ne razume engleski jezik i ima imigrantsko iskustvo, sud je u obavezi da obezbedi prevodioca. Kada su Aboridžini u pitanju o ovome odlučuje isključivo sudija tj. njima to pravo nije zakonom određeno tako da se neretko dešavalo da su bili osuđivani na osnovu optužbi koje nisu ni razumeli jer su one bile na engleskom jeziku.

Ipak, da stvari kreću nabolje svedoči i izjava ambasadorke u kojoj je naglasila da je pokazatelj prihvatanja multikulturalnosti danas taj što je Vlada Australije pripremila dva dokumenta za referendum. Jedan se tiče toga da se Aboridžini zakonom proglase za prve stanovnike Australije, a drugi dokument ima cilj da iz Ustava izbaci reč rasa.

Jelena Govedarica