Twitter
FacebookJedan od uglednih njuz-magazina u Srbiji Vreme pre devet godina (25. oktobra 2012. godine) objavio je da je tržište političkih sedmičnika u svetu toliko opalo da im nema spasa podsećajući na reči Majkla Volfa, veoma uglednog medijskog kritičara tiražnog časopisa Veniti fer koji je „2008. godine samouvereno prorekao propast čuvenog njuz-magazina Njuzvik. Njegovo predviđanje nije (bilo) zasnovao samo na preuranjenim vestima o umoru cele industrije štampanih medija, već na razumevanju poslovnog i uređivačkog modela samog Njuzvika. Te je godine drugi najprodavaniji njuz-magazin u istoriji novinarstva izgubio 32 miliona dolara, a bio je to tek početak slobodnog pada prihoda (naredne, 2009. godine Njuzvik je izgubio novih 40 miliona dolara, da bi 2010, posle drastičnog smanjenja broja zaposlenih i kresanja tiraža, opet izgubio 20 miliona dolara). Za razliku od svog velikog konkurenta Tajma, koji je uživao podršku ogromnog medijskog konglomerata kom je pripadao, Njuzvik nije imao s kim da deli troškove i rizike, a vreme je surovo gazilo one koji iza sebe nisu imali medijske partnere uz čiju pomoć bi lakše apsorbovali marketinške i finansijske potrese.”
Ali već samo 14 meseci kasnije 6. marta 2014. objavljena je vest u medijima širom sveta da će „američki magazin Njuzvik od sutra (će) ponovo biti na kioscima. Prvi broj novog Njuzvika biće štampan u 70.000 primeraka, rekao je portparol nedeljnika agenciji Frans pres. „Želimo da napravimo časopis na veoma visokom nivou“, rekao je početkom januara Etjen Izak, vlasnik i suosnivač IBT-a. Njuzvik, danas zapošljava 29 novinara. Osnovan je 1933. godine, a početkom 1990. imao je tiraž od 3,3 miliona. Međutim, u naredne dve decenije prodaja je bila u konstantnom padu.”
Zašto je ova vest značajna? Pre sve ona u ukazuje na vrlo važnu činjenicu, a to je da su njuz-magazini nezaobilazan deo medijske ponude štampe, kako u svetu tako i kod nas, a drugo da samo izuzetno visoko profesionalni standard može da ih održi u sferi interesovanja zahtevnog auditorijuma koji je spreman da za analitičke članke i istraživačke priče izdvoji nekoliko puta više novca (NIN na kiosku košta 350 dinara), nego što je prosečna cena dnevne štampe, a gotovo deset puta više novca od cene tabloida (najčitanija štampa u Srbiji) koji su danas inače jeftini nego vekna ‘zaštićenog’ hleba (46 dinara). Istovremeno ova informacija ukazuje i na to da, ukoliko je njuz-magazin deo velikog konglomerata koji je spreman da, radi posedovanja uticajnog medija, pokriva njegove poslovne gubitke, sve je mnogo izvesnije da će takvi nedeljnici i opstati na medijskom tržištu. Ujedno su oni ti koji postavljaju zaista relevantnu agendu događaja, pojava i ljudi o kojima bi javnost trebala da zna i da raspravlja u javnoj i privatnoj debati kroz koju bi mogla da stekne sopstveni stav koji bi opet mogao da ih motiviše na delovanje.
Istovetna situacija je i u Srbiji. Nekoliko najuglednijih dakle NIN, Vreme, Nedeljnik, Ekonomist su prepoznatljivi njuz-magazini u Srbiji i na celom jezičkom bh/cg/hr/rs području pa i van njega, ali uglavnom u krugu Zapadnog Balkana. Onlajn izdanja su takođe dostupna i čitana kako kod nas, tako i u dijaspori.
Kada je o tržišnom opstanku reč to su mediji koji uglavnom jako retko, ili nikad, ne dobijaju novac od države za realizovanje posebnih projekata, ali su zato ta sredstva dobijali tabloidni mediji. Prema istraživanju Novosadske novinarske škole „Medijski sistem u Srbiji obeležen delovanjem medija koji sistematično šire dezinformacije, govor mržnje i propagandu” (2020, Novi Sad) na primer Srpski telegraf je tokom 2017. i 2018. godine dobio najviše novca od države kroz projektno sufinansiranje – 17.207.000,00 RSD. Vlasnik tabloida Kurir, Igor Žeželj, tokom 2017. i 2018. godine kroz projektno sufinansiranje dobija 850.000 RSD (7.000,00 EUR) od države, a postoje indicije da rad ovog tabloida podržava i javno preduzeće Telekom Srbija, i tako redom.
Dakle, ugledni njuz-magazini u Srbiji koji imaju izrazito kritičku uređivačku politiku, doduše različitog nivoa, prema domaćem ali i međunarodnom društveno-političkom kontekstu, uz još jedan veoma značajan segment uređivačke politike a to je proaktivan odnos prema kulturi, nisu prepoznati kao oni koje u kategoriji „profesionalizacija medija” treba podržati javnim sredstvima.
Osim izrazito političkih tema na stranicama njuz-magazina neteretko se mogu pročitati ozbiljni, analitički tekstovi o umetnosti, stvaraocima i njihovim delima.
Žanrovi, koji su u modi savremenog novinarstva, kao što su istraživanja kontroverznih pojava, na stranicama ovih njuz-magazina dobijaju zadovoljavajući prostor i opremu koji se mogu sameriti sa vodećim nedeljnicima u svetu. Osim toga na stranicama naših njuz-magazina svoj prostor imaju i žanrovi koji su ređi, ili sasvim nedostatni, u ostatku štampe kao što je književna, pozorišna, likovna, filmska kritika, ali i ona sasvim retka, a reč je o televizijskim serijama.
Teme kojima se bave, na veoma profesionalan način, jesu one o kojima se malo, ili uopšte, ne piše u ostatku štampe, a od velikog su javnog interesa.
Spoljni saradnici koji u njima objavljuju svoje stalne kolumne, ili samo jednokratno angažovane osobe koje izuzetno poznaju određenu oblast, pažljivo su odabrani.
Jedino što bi stalni čitaoci mogli da primete jeste da kad, kako je jedan od njih rekao učestvujući na fokus grupi o nedeljnicima u Srbiji, takve novine „pročitaš od korica do korica sa velikim respektom, posle toga se toliko loše osećaš od nagomilanog društvenog zla, nepotizma, konflikta interesa, trgovine uticajem, manipulativnih radnji moćnih elita, kršenja zakona, urušavanja vladavine prava i svih vidova ljudskih prava u Srbiji, na Balkanu, ali ne manjka toga i u svetu, da ne znaš šta bi i kako sam sa sobom, ali i drugima i na kraju se pitaš da li da ustaneš ili odustaneš od svega”.
Jedan od novijih termina u teoriji novinarstva je, u slobodnom prevodu, „mrziteljski mediji”. Dakle to nisu samo oni koji seju govor mržnje prema svim subjektima dnevno-političke prakse koji „nisu njihova opcija” i ne prezaju od nepotizma prema vladajućim elitama opošljavajući za njih, kroz svoj medij, dezavuisanje oponenata na potpuno neetičan način.
Tu spadaju i oni mediji čija uređivačka politika je do krajnjih granica kritička prema stvarnosti i njenim akterima i insistira na objavljivanju, sa retkim izuzetcima, medijskih sadržaja samo o kontroverznim i negativnim događajima, pojavama i ljudima. Bilo šta što bi se moglo smatrati dobrim i pozitivnim nema prostora u toj vrsti medija. Dakako, oni jesu nezavisni i profesionalni, u odabiru i obradi tema drže se istine i javnog interesa. Istovremeno nisu balansirani, jer je stvarnost koju oni odslikavaju monohromatska u tonovima isključivo crne i sive. Naši najkvalitetniji njuz-magazini su vrlo blizu ovog uređivačkog koncepta.
Naravno da svet u kojem živimo i svi događaji, pojave i ljudi kojima smo svedoci ne treba mediji da ulepšavaju, što na žalost većina njih i radi čime direktno manipulišu auditorijumom u ime vladajućih elita. Istovremeno, prema konceptu jedne nove vrste novinarstva, a reč je o onom koje promoviše dobru praksu i rešenja koja su je unapredila, ne bi trebalo isključivo ukazivati na, kako smo već naveli, u maniru „monohromatskog novinarstva” samo na crnu stranu svakodnevice, već ponuditi i načine na koje je neko, negde, takav sličan problem već rešio. Takođe u našoj svakodnevici, kakva god da je ona, ima i veoma dobrih i pozitivnih delovanja o kojima bi auditorijum njuz-magazina vole nešto da pročita po modelu Meri Popins da kašičica šećera pomaže da se svaki lek lakše proguta na veoma „podnošljiv” način.
Šta na kraju zaključiti nakon pokušaja da se uređivački koncepti kvalitetnih njuz-magazina u Srbiji posmatraju u jednom širem kontekstu? Važno je, pre svega, istaći da je njihova čitanost postojano mala, kreće se oduvek oko četiri posto, ali njihov uticaj, iako bi mnogi voleli da ga relativizuju, ipak je značajan. Teme, kao i subjekti dnevne prakse, koje oni vrlo profesionalno stavljaju u fokus, od izuzetnog su javnog interesa, a nema ih u ostaloj štampi. Potrebu građana za analitičkim objašnjenjem svakodnevice uglavnom zadovoljava samo ova vrsta štampe. Svaki pojedinačni broj najkvalitetnijih njuz-magazina u Srbiji svoje čitaoce ne ostavlja ravnodušnim, niti se tu objavljeni tekstovi koji se samo „prelete” pogledom. Oni se polako „savladavaju” od pasusa do pasusa i o njima se zatim, neretko, razgovara među, nažalost, uglavnom istomišljenicima. Da li se nakon svakog novog izdanja čitalačka publika oseća osnažena novim informacijama, ili novom perspektivom na već poznate činjenice, gotovo da je sigurno, kao i to da se definitivno nakon čitanja auditorijum ne oseća bolje. Naprotiv. A da li to motiviše na akciju, e to nismo sigurni. Sudeći prema poslednjih tridesetak godina i ne baš.
I na kraju, ali ne i manje važno pitanje, da li je nesmotrenost ili duboko nerazumevanje značaja, uzrok, na prvi pogled, indolencije vlasti prema kvalitetnim njuz-magazinima u Srbiji? Retko ih napada direktno, ali ih i te kako sputava na mnogo suptilniji način, i to im i dalje ipak omogućava da rade. Čini se da je, pre svega, televizija u fokusu političkih elita danas na ovim prostorima. Pošto među glasačima vladajuće političke opcije očito nema puno onih koji su posvećeni čitaoci kvalitetnih političkih njuz-magazina, već su pre svega posvećeni gledaoci „rijaliti” televizija. Suma-sumarum izgleda da im tih četiri posto koji čitaju njuz-magazine i nisu tako važni. Ili?
Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
Tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije i kofinansiran je sredstvima Ambasade Savezne Republičke Nemačke. Za njegov sadržaj isključivo su odgovorni izdavači i autori. Sadržaj ne odražava nužno stavove Evropske unije i Ambasade Nemačke.
Regionalni projekat „SNAŽNI: Inicijativa civilnog društva za reafirmaciju slobode medija i suzbijanje dezinformacija, propagande i govora mržnje na Zapadnom Balkanu i u Turskoj“ realizuju partnerske organizacije SEENPM, Albanski medijski institut, Mediacentar Sarajevo, Kosovo 2.0, Institut za medije Crne Gore, Makedonski institut za medije, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut i Bianet, uz finansijsku podršku Evropske unije.