Novembar, mesec borbe protiv bolesti zavisnosti

Prema međunarodnom kalendaru novembar je mesec borbe protiv bolesti zavisnosti, kojima se teško odupiru sve kategorije stanovništva, bez obzira da li žive u  razvijenim, delimično razvijenim, nerazvijenim ili zemljama u tranziciji. Među zavisnicima su veoma brojna grupa tinejdžeri i adolescenti.

Sudeći prema statistikama, jedno od obeležja trećeg milenijuma su i bolesti zavisnosti, koje se dele na hemijske i nehemijske. U prve spadaju alkohol, duvan, psihoaktivne supstance, a u drugu grupu kockanje, klađenje, zavisost od društvenih mreža, interneta, računara i mobilnih telefona, dakle, novih digitalnih tehnologija.

Svake godine u svetu, prema pisanju medija, oko 210 miliona ljudi koristi droge, a od ovog broja oko 200.000 ljudi godišnje umire kao posledica upotrebe droga. 

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije od alkohola godišnje umre tri miliona ljudi širom sveta, pišu mediji. Statistike kažu da u Srbiji svaka šesta osoba ima problem sa alkoholom i da je broj obolelih jednak broju registrovanih puta pet. Neki podaci ukazuju da su već dvanaestogodišnjaci osetili prve posledice opijanja.

Kockanje, igre na sreću, klađenje, zavisnost od interneta, računara, društvenih mreža i mobilnih telefona sve je češći problem u nmnogim porodicama. Roditelji problem svoje dece  ne prepoznaju kao bolest zavisnosti. Češće ga opravdaju kao ‘bubice puberteta’. 

Sve tri kritične tačke, dakle, alkoholizam, droga, kockanje i zavisnost od novih digitalnih tehnologija, danas su svakodnevica adolescenata u Srbiji protiv koje ili nisu u stanju ili ne znaju kako da se bore. Samo nekoliko statističkih podataka koji ilustruju razmereme epidemije bolesti zavisnosti kod adolescenata.

„Prema procenama SUP-a, 70-80 posto mladih, uzrasta do dvadeset godina, bilo je u kontaktu sa psihoaktivnim supstancama, dok prema istraživanju Specijalne bolnice za lečenje bolesti zavisnosti – „Vita” – 90 posto mladih u Srbiji pre osamnaeste godine proba alkohol, a 69 posto je pilo ili ima iskustvo pijanstva.

Svaki šesti srednjoškolac je probao neku od droga, a u 80 posto slučajeva se radi o marihuani, ekstaziju ili amfetaminu (u najvećem procentu je to marihuana) .

Svaka četvrta osoba u uzrastu od 18 do 26 godina ima problem sa kockanjem, a rezultati istraživanja pokazuju da je kod učenika prvog razreda srednje škole, 34 posto imalo bar jedno iskustvo sa kockom, kao i da se mladići više kockaju od devojaka”.

Od onih koji su se suočili sa zabranom odigravanja kockarskih igara zbog svojih godina (njih 52 posto), preko 70 posto su i pored te zabrane, ipak, uspeli u svojoj nameri da je odigraju, najčešće na način da su ‘zamolili’ nekog starijeg da uplati umesto njih ili su otišli do nekog drugog mesta gde su im dopustili, ili su koristili poznanstvo sa nekim od zaposlenih“, navodi se u rezultatima istraživanja specijalne bolnice za odvikavanje od bolesti zavisnosti Vita.

Lista uzročnika, koji doprinose da se mladi prepuste, nazovimo to porocima, koji mogu lako dovesti do bolesti zavisnosti, veoma je duga i složena, a jedan od važnih su i mediji. 

Osim onih psiholoških, socijalnih, porodičnih faktora, mediji su ti koji nekritički promovišu, na različite implicitne i eksplicitne načine, i duvan, i alkohol, i opijate, i kockanje, a i zavisnost od novih digitalnih tehnologija. 

Samo da podsetimo da je uobičajen filmski narativ da glavni akteri posežu za čašom viskija ili da smire nervozu, ili da zaliju proslavljanje nekog uspeha, ili da se približe osobi sa kojom žele da ostvare prisniji kontakt, ili da utole tugu. Situacije su mnogobrojne, a skrivena poruka je ‘alkohol pomaže da savladate svaku situaciju u kojoj se nađete’. Cigareta i alkohol su deo trilera, akcionih filmova, romansi, komedija, adolescentnih filmova, mjuzikla, dakle, cela filmska i televizijska industrija ih koristi kao prototipični kliše, koji tinejdžeri i te kako prepoznaju, i koristeći psihološke procese indentifikaciju i projekciju, na kojima je zasnovano razumevanje i konotiranje audio-vizuelnih poruka, i sami pokušavaju da se isto osećaju kao glavni filmski akteri i to tako što će u sličnim situacijama, piti alkohol, pušiti cigarete, a ponekad i marihuanu. Retko će pogledati kritički intoniran film koji ukazuje na svu pogubnost alkoholizma i zavisnosti od psihodeličnih supstanci po pojedinca, porodicu i okolinu glavnih junaka, bolje reći antijunaka.

Ponuda audiovizuelnih sadržaja u kojima se razmatraju problemi, koji prate aktere televizijskih serija i filmova koji se kockaju, klade, ili su zavisni od novih digitalnih tehnologija još su sasvim sporadični. O kockanju i klađenju još i ima filmova i serija u kojima se obrađuju kockarski dugovi, odmazde zelenaša i tome slično. Istovremeno, o novim digitalnim tehnologijama ponuda još nije obimna a kada se i tretiraju ovi sadržaji, češće su junaci hakeri koji ‘spašavaju svet’ na ovaj ili onaj način ili uspevaju da  svojom veštinom nadmudre rigidnu autokratsku državu i njen umreženi digitalni sistem koji ugrožava ljudska prava i slobode. Dakle glavni junak je neko  sa kojim se lako identifikuju tinejdžeri koji provode sate na društvenim mrežama i internetu bilo samo kao kozumerili ili kao prozjumeri ili jednostavno anonimusi koji voajerski žive tuđe živote.

Iz ovog sasvim šturog uvida u to koliko televizijska i filmska industrija doprinosi popularisanju  “osećaja sreće” koji izazivaju, duvan, alkohol, droga ili dobitak na kocki, u kladionici ili surfujući društvenim mrežama i internetom. Kada se ujedine nove digitalne tehnologije i stari poroci pa tako postanu lako dostupne igre na sreću na internetskim platformama tada se sužava mogućnost kontrole navika  adolescenata u koje se uzdaju roditelji. Zabrane, kažnjavanja, uhođenje nisu učinkoviti da spreče mlade da se kockaju ili provode sate i sate u igraonicama i na internetu pa i darknetu. Medijski i digitalno samo polupismeni lako postanu zavisnici.

Zakon o igrama na sreću predviđa u članu 6 da „priređivači igra na sreću na najefikasniji način sprovedu zabranu učestvovanja maloletnih lica”, jedino što nije jasno koji su to načini. U istom članu se definiše i reklamiranje igara na sreću: „Oglašavanje i reklamiranje klasičnih i posebnih igara na sreću, uključujući i posredno upućivanje na iste, vrši se uz obaveštenje o zabrani učestvovanja maloletnih lica u igrama na sreću i odgovarajući tekst upozorenja o prevenciji bolesti zavisnosti”. Takođe se navodi da na ulazu u prostor gde se igraju igre na sreću stoji bilbord na kojem piše da su  štetne i izazivaju  zavisnost, pitanje je ko to uopšte pročita i upozorenje shvati ozbiljno. To je ista mera prevencije kao što na kutijama cigareta piše da su štetne po zdravlje, samo što to pušači nikada ne pročitaju, niti uzmu kao ozbiljnu pretnju,  kad uzimaju novu cigaretu.

Član 9 ovog zakona definiše pojmove, izdvajamo dva: „16) igre na sreću preko sredstava elektronske komunikacije, u smislu ovog zakona, su sve klasične i posebne igre na sreću, kada se priređuju preko sredstava elektronske komunikacije, kao što su: internet, telefon, televizija, radio, SMS i bilo koji drugi oblik elektronske komunikacije;” i „17) virtuelni događaj (virtuelni fudbal, virtuelno klađenje na brojeve, virtuelne trke konja i pasa i sl.) je kompjuterski generisan događaj ili drugi neizvesni događaj čiji ishod određuje generator slučajnih brojeva, a koji se u svakom pojedinačnom slučaju mora taksativno opisati i obrazložiti u pravilima igre”.

U članu 67 se preciziraju uslovi lokacije: „Udaljenost automat kluba od zgrade obrazovnih ustanova (osnovnih i srednjih škola) ne može biti manja od 200 metara. Udaljenost iz stava 1. ovog člana predstavlja najkraći bezbedni pešački put od najbliže ivice zgrade obrazovnih ustanova (osnovnih i srednjih škola) do ulaza u automat klub u kome se priređuju igre na sreću na automatima”.

Uprkos zakonskim odredbama ovog i Zakona o oglašavanju gde se preciziraju ko, kad i kako mogu da se reklamiraju igre na sreću i kladionice, kockarnice i slična mesta za  lučenje dopamina izigravanje zakonskih odredbi je prisutno svuda, uglavnom na banalan način ali ponekad i vrlo kreativno. Tako na primer portal Direktno.rs navodi 6. novembra ove godine, u objavi postavljenoj u 16.13, da su promoteri kladionice Mozzart ušli u osnovnu školu  „Dragojlo Dudić” i delili poklon vaučere za dobijanje sadržaja sa sajta „SHTREBER”, vrlo popularnog kod osnovaca na kojem se osim što im pomaže u učenju između ostalog rekalmira kockarnica.

Ne retko učenici umesto da kupe užinu u pekarici pored škole otrče u kockarnicu koja je takođe pored škole i novac potroše na nalete euforije, nade i očaja rečju adrenalina i dopamina.

Sve češće dečaci sa očevima umesto na sportske terene ili utakmice idu u sportske kladionice. Sve počinje još kod predškolaca tako što u rođendaonicama obavezno postoje i aparati koji se pokreču na žetončić, košta 30 dinara, a igračkica koja se dobija okretanjem poluge  po pravilu nije ona koja je istaknuta na vidno mesto, vredi više od žetona i dete je baš želi, već sasvim bezvredno parčence plastike u obliku prstenčića ili narukvice ili neke druge gotovo bezvredne igračkice. Rođendani sve češće liče na igranje na automatima a ne na različitim preprekama koje valja proći i pokazati neku veštinu. 

Javne ličnosti važne tinejdžerima su često oni koji promovišu u reklamnim spotovima kladionic kao što je bilo u kampanji Mozzarta u kojoj su učestvovali Miloš Biković, Severina i Rade Šerbedžija, istini za volju izrazito osuđivane u  kritičkoj javnosti,   ili na primer košarkaš Nikola Jokić. Podsetimo da su u ovakvim kontroverznim reklamama učestvovali još i Žika Todorović, Andrije Kuzmanović, Andrija Milošević,  Radoslav Rale Milenković, Uroš Jovčić, Miloš Samoloa, i da ne zaboravimo – Jelena Karleuša. Dakle spisak i nije kratak. Doduše javne ličnosti iz kulture, ali i sa estrade, ne polažu nikakvu zakletvu, poput na primer lekara koji se zaklinju nad Hipokratovim pravilima časnom služenju profesiji, da neće učestvovati u neetičkom reklamiranju na primer poroka koji mogu da izazovu bolesti zavisnosti. 

Ljudsko pravo je i pravo na izbor i tu nema ograničavanja ali postoji Zakon o reklamiranju koji kao što zabranjuje da se reklamiraju cigarete i takozvana oštra pića zašto dozvoljava da se reklamiraju kladionice, kockarnice i uopšte mesta igara na sreću. Ne treba zaboraviti da je i državna lutrija igra na sreću koju prenosi nacionalna televizija!  

Čini se da donosioci odluka i političke elite ne mare za štetu koju po mlade imaju igre na sreću i uopšte poroci bili oni hemijski ili nehemijski. Glas su digli lane jedino psiholozi u apelu, koji je potpisalo Društva psihologa Srbije kojim se osuđuje reklamiranje kockarnica i pokreće inicijativa za zakonske restrikcije u vezi s tim, a preporučuje se i zabrana otvaranja kockarnica u blizini škola, od kojeg na kraju nije ispalo gotovo ništa. Istovremeno da ne zanemarimo lako dostupnu drogu koja se diluje po školama, cigarete koje se kupuju u trafikama  nadomak škola jer to nije nigde zabranjeno i alkohola koji doduše ne može da kupe maloletnici ali uvek postoje dobronamerni odrasli koji će to uraditi umesto njih kao uostalom uplatiti i tiket. 

Da li nas je uopšte sramota ili naprosto za to nemamo vremena jer nas lično ne dotiče?! Ipak trebalo bi jer ceo novemabar je mesec borbe protiv bolesti zavisnosti od kojih stradaju u velikom broju i mladi pa bi bar ovoga meseca mogli da obratimo malo više pažnje na to.

prof. dr Dubravka Valić Nedeljković