Večna dilema u stručnoj i profesionalnoj, kao i akademskoj, javnosti je da li su dobri novinari samo oni koji završe specijalizovane studijske programe poput „novinarstva“, ili „žurnalistike“ ili „javnog komuniciranja“ i slične, ili institucionalno obrazovanje odnosno uža oblast i tip visokoškolskih programa nije bitna uopšte? Svako novinar može biti ako za to ima volju, bez obzira na užu struku za koju se školovao/la.
U javnom diskursu postoje dve takođe snažne struje. Jedna tvrdi da je vredan samo talenat koji neko ima ili nema, a sve ostalo će savladati u redakciji učeći od pravih profesionalaca, dok drugi tvrde da specijalizovani studijski programi ne sadrže samo predmete uže struke u okviru kojih se savladava novinarski zanat, već i one opšteobrazovne i takozvane potporne, koji osnažuju buduće novinare/ke sa različitim saznanjima koja im pomažu da bolje razumeju događaje, pojave i ličnosti o kojima izveštavaju, ili su predmet njihovog interesovanja kao istraživačkih ili analitičkih novinara.
Debatna tema je i to da li je novinarstvo nauka ili samo struka, odnosno da li je uopšte potrebno da traje četiri akademske godine, ili je dovoljno obrazovati se u okviru trogodišnjih strukovnih studija za svakodnevno bavljenje temama od javnog interesa u nekom od tradicionalnih ili novih digitalnih medija.
I na kraju, da li su profesionalni novinari svi oni koji završe odgovarajuće studijske programa ili su samo oni profesionalci koji se odgovorno bave novinarstvom?
Pitanje je, dakako, da li su navedeno uopšte dileme i takođe da li bi trebalo profesiju vezivati za obrazovanje, kao na primer lekare, zubare, fizičare, sudije, advokate, finansijske oditore, ili je prepusti isključivo samoregulaciji i regulatornim mehanizmima, odnosno tržištu koje bi trebalo da izdvoji prave profesionalce od onih kvazi koji su igrom nekih okolnosti „zašli“ u profesiju?
Za hiljade medija koji su danas, i „zemaljski“ i onlajn, dostupni auditorijumu različitih vrsta, obrazovanja, uzrasta, pozicije u društvu, socijalnog stausa, pola, užegrupnoj pripadnosti, je suštinski, sudeći i prema medijskim monitorinzima koje sprovodi Novosadska novinarska škola, najbitniji profit koji na marketinškom tržištu mogu da ostvare, a prečesto zavisi i od političke podrške koju medij ima. Rezultati mnogih monitoringa ukazuju da visoko profesionalni novinari koji su savršeno savladili zanat mogu biti potpuno neetični u izveštavanju i prezentovanju događaja i pojava jer je ton, ugao posmatranja, odabir subjekata takav da daje jednu pristrasnu, manipulativnu sliku o svakodnevici. „Zavođenje“ auditorijuma dezinformacijama, poluistinama, lažnim vestima, ideološki i politikantski obojenim sadržajima je danas deo medijske realnosti o kojoj se mnogo više debatuje između političke pozicije i opozicije kao uzroku stanja u društvu, nego što se raspravlja o profesionalnom pristupu kako uređivačkim politikama, tako i novinarstvu u stručnim zajednicama. Tačnije nema javnog konsenzusa, pre svega u akademskoj i esnafskoj zajednici o tome šta se u Srbiji smatra zaista profesionalnim izveštavanjem. Definisanje „profesionalnog“ je obojeno najčešće „političkim“ stajalištem onoga koji se o tome nekim povodom javno izjašnjava. Medijski radnici se zaklanjaju iza autoriteta profesionalnog novinarskog kodeksa koji predstavlja kratak spisak osnovnih pravila kojima bi novinari trebalo da se rukovode u svom radu. Naravno da su profesionalni kodeksi veoma značajni za definisanje okvira u kojem se mora delovati, ali istovremeno kodeksi su kratki, svedeni i vrlo opšti, poput „10 Božijih zapovesti“, i svi će se složiti da se moraju poštovati u šta nema sumnje. Istovremeno kada smo naveli da „nema konsenzusa“ podrazumevali smo to kako se kodeks tumači. Podsetimo da na primer kodeks nemačkih novinara ili kodeks novinara Crne Gore za svaku odredbu ima još nekoliko strana koji je detaljnije definišu, objašnjavaju, ukazuju na „zamke“, predlažu rešenja i model za bolju praksu. Tek tako razrađeni kodeksi mogu biti dobar vodič novinarima i urednicima u svakodnevnoj praksi jer mogu da im reše dileme ukoliko ih imaju. Na žalost čini se da mnogi nemaju nikakvih dilema i da je, pre svega, dnevna politika „urednica“ medijatizacije naše stvarnosti.
I na kraju naravno da je uloga i značaj profesionalnih novinara, kako danas tako i uvek, izuzetna u praktikovanju demokratije svakog društva, bilo ono manje, ili više, razvijeno, tranziciono, postraziciono, konfliktno ili bez ikakvih previranja, sa i bez konsenzusa o tome kako zajednica treba da funkcioniše.
Osnovno je pitanje jedinstven stav o tome šta, kada je novinarska praksa u pitanju, jeste „profesionalizam“ i kako ga definišu i struka i nauka i obrazovni sistem. Može li medijsko opismenjavanje doprineti da i medijska publika i medijski uposlenici, vlasnici medija, marketinški magovi, zrelije i nezavisnije od dnevne politike posmatraju ulogu i zadatak novinara? Naravno da može, ali istovremeno mora postojati i svest o tome da ima i ograničenja. Кao što je ograničen domet visokog obrazovanja u sferi novinarstva, tako je ograničen i uticaj naučnih istraživanja i monitoringa medija, kao i treninga koji se svrstavaju u doživotno učenje.
Ponavljamo, bez istinskog dogovora kroz javne debate o ulozi i značaju profesionalnih novinara, o načinima postizanja njihove suštinske nezavisnosti od pritisaka koji dolaze sa bilo koje strane, kao i uspostavljanja jasnih konsekvenci za svakoga koji se o profesiju ogreši, uz naravno večno pitanje „ko kontroliše kontrolore“, nema boljitka profesiji koja nikad nije bila značajnija i nikada nije bila i jeste ozloglašenija zbog svih nepodopština koje njeni uposlenici, vlasnici, lobisti, spin doktori, politikanti, političari i njihovi bespogovorni sledbenici, marketinški stručnjaci i politički savetnici svakodnevno bez sankcija, ali i bez stida i srama, javnosti podastiru.
prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
Tekst je nastao u okviru projekta „Uvod u medijsku pismenost“.
