Sistem zakazivanja pregleda kod izabranog lekara predviđa termin u trajanju od 20 minuta za pregled jednog pacijenta. Na taj način bi, uzevši u obzir pauzu, svaki lekar pregledao nešto više od 20 pacijenata dnevno. Realnost je ipak znatno drugačija – na dnevnom nivou u zdravstvene ustanove javi se veći broj pacijenata koji nisu prethodno zakazani a kojima je konsultacija sa lekarom potrebna istog dana, te se broj pregledanih pacijenata uglavnom udvostruči ili utrostruči, a predviđeno vreme posledično prepolovi ili smanji na trećinu. To nas, u manje prometnim danima, ostavlja na 10 minuta koje lekar može da izdvoji za jednog pacijenta, tokom kojih bolesnik treba da se smesti i objasni razlog svog dolaska, a potom sačeka da doktor zapiše njegove tegobe, pregleda ga i ispiše potrebnu terapiju ili upute za dalju dijagnostiku. U savršenoj izvedbi u tim nesavršenim uslovima, lekar bi uspeo da dođe do dijagnoze ili joj se makar približi, dok bi bolesnik otišao kući zadovoljan, znajući da je u svojih 10 minuta na adekvatan način uslužen i na korak bliže ozdravljenju.
Realnost je, ipak, drugačija – redovi u čekaonicama i na dijagnostiku su dugi, redosled zakazivanja i dolaska se ne poštuje, pacijenti su netrpeljivi a lekari skloni žurbi. Uzevši u obzir sve ove faktore, ne čudi što se sve više bolesnika odlučuje na samodijagnostiku i samomedikaciju.
Odabir sredstva kojim će se bolesnik samodijagnostikovati uveliko zavisi od njegovih godina, okoline i stepena obrazovanja. Mlađi pacijenti, i oni iz urbanih sredina, za pomoć se uglavnom obraćaju internetu, i to na način da svoje tegobe ukucaju u pretraživač i potom prolaze kroz izlistane opcije. Strano tržište onlajn dijagnostike nudi veći broj aplikacija i ciljanih pretraživača koji uz pomoć veštačke inteligencije izlistavaju oboljenja koja najviše odgovaraju unetim simptomima. U Srbiji takvih aplikacija još uvek nema, te se prosečnom korisniku na početku spiska nude odgovori koji su najpopularniji (oni na koji je najviše puta kliknuto), što favorizuje retke, egzotične i opasne bolesti jer su po svojoj prirodi atraktivne korisnicima interneta, iako je verovatnoća da je to osnovni uzrok problema veoma mala. Takav fatalistički spisak dijagnoza često doprinosi pojavi pod nazivom sajberhondrija (cyberchondria), koja podrazumeva osećaj izrazite zabrinutosti za lično zdravstveno stanje prouzrokovan prekomernom pretragom simptoma na internetu. Sajberhondrija pokreće začarani krug – bolesnik gugla svoje simptome, postaje uznemiren zbog onoga što je pročitao, simptomi se zbog novonastalog nemira pogoršavaju, i on se opet vraća Guglu. Takav krug nemira i anksioznosti često ne ume da prekine ni naknadna poseta lekaru, jer pacijent dolazi s predubeđenjem da boluje od, recimo, karcinoma pluća, te mu dijagnoza kašlja uzrokovanog lekovima za smanjenje krvnog pritiska nije dovoljno „dobra“, on ima osećaj da ga je lekar shvatio olako i da će ozbiljna bolest ostati neprepoznata.
Druga vrsta samodijagnostike zastupljena je kod starijeg stanovništva i onih iz ruralnih sredina bez pristupa internetu. Tu je dijagnostika ograničena na kratke savete iz dnevne i periodične štampe koji su skloni olakom umanjenju značaja simptoma, kao i na preporuke dobijene od prijatelja i rodbine. U tom domenu nalazimo savete koji se tiču prevencije i terapije, pa će se bolest prevenirati upotrebom rakije, slanine i belog luka, a lečiti limunom, cimetom i belim lukom. Neretko se desi da se pacijenti i leče lekovima koje su dobili u komšiluku jer su se ti lekovi nekome pokazali kao korisni, usput potpuno zanemarujući osnovnu indikaciju za primenu tog leka, kao i činjenicu da ne odgovara svakome ista lekovita supstanca i da lekar bira terapiju spram pridruženih oboljenja koje pacijent ima, prethodno propisivanih lekova i eventualnih alergijskih reakcija.
Uzevši u obzir sve iznete informacije, dolazi se do zaključka da imamo dve osnovne grupe pacijenata samodijagnostičara – jedni će zbog kašlja doći lekaru da se leče od karcinoma pluća, dok će se drugi u kućnim uslovima lečiti medom ili limunom, ili naširoko reklamiranim biljnim preparatima koji pomažu svim vrstama kašlja. Izabrani lekar tu nailazi na dva različita izazova – jednog bi pacijenta trebalo ohrabriti i uveriti da tegobe koje ima nisu znak terminalne bolesti, te da mu nije potrebna onkološka komisija već inhalacija, lek koji se nabavlja u apoteci ili izmena postojeće terapije; u drugom bi trebalo podstaći poverenje ka medicinskoj struci i lekovima, te mu objasniti da narodna medicina svakako ima svoje opravdano mesto u lečenju, ali da određene bolesti prevazilaze domen zdrave hrane i čistog vazduha. U jednačinu valja dodati i one koji redovno posećuju lekare, ali se kroz razgovor saznaje da propisanu terapiju ne koriste redovno iz straha da se „ne naviknu“ na lekove i pumpice.
U svetu dugih redova čekanja i još dužeg reda samodijagnostičara, stiče se utisak da nam najviše nedostaje edukacije. Novinski i internet članci mogu biti od koristi tako što promovišu zdrav način života i pozivaju na preventivne sistematske preglede. Osim toga, oni često na razumljiv način objašnjavaju prirodu neke bolesti, te razjašnjavaju ono što je pacijentima bilo nejasno ali su se ustručavali da pitaju lekara. U njima se mogu naći saveti i terapija za neka česta oboljenja blaže kliničke slike. Ipak, trebalo bi imati u vidu da su članci kratki informativni tekstovi, neretko opterećeni greškama, lošim prevodima i dezinformacijama, i ne mogu da zamene razgovor sa lekarom koji će znati da postavi prava pitanja i spram dobijenih odgovora proceni ozbiljnost bolesti i potrebu za daljom dijagnostikom i lečenjem.
U skladu sa modernim trendovima, popularno je biti sam svoj majstor, ali i svaki bi samouki majstor trebalo da zna granicu svog umeća – ja bih se, recimo, usudila da sama zalepim tapete, ali nikada sama ne opravljam električne instalacije.
Gorana Janjić
Autorka je doktorka medicine, zaposlena u Opštoj bolnici Vrbas. Sarađuje s portalom FakeNews Tragač kao konsultantkinja za medicinske teme.
