Kao što za jednu sekularnu državu nije baš najlogičnije da se već u prvom stihu himne pominje Bog, tako nijednom ateisti ova činjenica nije baš najprijatnija za uho. Moje slušanje državne himne Srbije uglavnom se svodi na početke utakmica reprezentacije, i na one, nažalost nešto ređe trenutke, kada osvojimo zlatnu medalju. U tim momentima se uvek osećam poprilično ambivalentno – sa jedne strane sam srećan kao malo dete, bukvalno, jer mi je to navijanje za reprezentaciju i ostalo kao jedna od zaostavština iz najranijeg detinjstva, ali je s godinama stigao i drugi osećaj – nelagoda od onoga što sledi: red srbovanja i triprstašenja, eventualno red kosovarenja, ali obavezno red zahvaljivanja svevišnjem.
Ovo je samo jedna od mnogih šizofrenih pojava u našem društvu, svakako ne najočiglednija ili najopasnija po manjinu koja se zbog nje oseća, u najmanju ruku, izopšteno. Letimičnim pogledom na naše državne simbole kakav neupućeni stranac bi pomislio da se radi o monarhiji, prema čemu izvesni sentiment pokazuje većina domaćih političara, mada najpre kao deo svog antikomunističkog opredeljenja. Međutim, monarhija je nešto što je oduvek, u većini slučajeva, bilo najbliskije povezano sa crkvom.
Prema popisu stanovništva iz 2011. u Srbiji se blizu 85% stanovništva izjašanjava kao pravoslavno, dok deklarisanih ateista ima tek nešto više od 1%. Sa jedne strane, nesumnjivo je mnogo nezgodnije biti nacionalna manjina u Srbiji, jer postoji mogućnost da budete diskriminisani na svakodnevnom nivou zbog najbazičinijih stvari kao što su boja kože, vaše ime, ili to što vam srpski nije maternji jezik. Svi ovi vidovi diskriminacije su vidljivi makar na papiru i zakonski zabranjeni, tako da postoje nekakvi mehanizmi kojima se mogu sankcionisati, koliko god to ponekad u praksi bilo otežano. Sa druge strane, ateisti, agnostici i svi drugi koji ne pripadaju postojećim verskim zajednicama, apsolutno su nevidljivi u očima zakona. Ne postoji, niti je indicija da će postojati, bilo šta oko čega će se “ateistička manjina” okupiti, jer je to upravo nešto što se kosi sa njenom prirodom.
Ne mogu reći kada sam tačno osvestio to da ne verujem u Boga, svakako mnogo pre nego što ću početi da se deklarišem kao ateista. Jedna od specifičnosti u mom slučaju je to što potičem iz „mešovitog” braka – majka je pravoslavka, otac nije religiozan. Kako sam odrastao u klasičnoj patrijarhalnoj porodici, verovatno je bilo i više nego izvesno čiji će uticaj preovladati. Zapravo, ne sećam se nijednog trenutka iz najranijeg detinjstva u kome sam verovao da postoji nešto poput Boga, mada sam verovao u razne stvari u tom periodu, ali to sad nije tema.
Ipak, sećam se jednog ne tako lepog trenutka, pričamo o sredini devedesetih, u pitanju su bili niži razredi osnovne škole i jedan naizgled potpuno bezazleni razgovor između mog najboljeg druga i još jednog dečaka iz razreda. Razgovor se završio rečenicom: „Bog ne postoji”, tačnije šamarom koji je usledio sa druge strane… Celo moje školovanje je bilo ispunjeno ovakvim, manje ili više nasilnijim ispadima, ali su se oni uglavnom dešavali iz uobičajenih razloga – svađe oko fudbala, ređe oko devojčica, ili prosto oko toga ko je „glavni”. Ovo je bilo prvi put da sam prisustvovao jednoj raspravi, koju bih iz ove perspektive nazvao političkom, a koja se završila tako što jedna od strana nakon gubitka argumenata posegne za fizičkom silom. Sećam se samo da sam bio potpuno sleđen i nisam znao kako da reagujem u tom trenutku, ali znam da sam odlučio da ne želim baš puno da pričam o mojim verskim uverenjima do daljeg.
I evo me danas, četvrt veka kasnije, pišem ovaj tekst, a i dalje nisam siguran u to koliko je ateizam deo mog identiteta, koliko me on uopšte određuje kao ličnost i generalno kao građanina ove zemlje. Onda se setim grafita koji je do nedavno stajao na jednom zidu pored kojeg često prolazim na putu do posla, a na kome je pisalo kratko i jasno: „PRAVOSLAVLJE ILI SMRT”, uz potpis jedne klerofašističke organizacije. Svaki put kada sam to pročitao bio je to po jedan mali šamar, po jedno malo sleđivanje. Ali, kada malo bolje razmislim, i taj grafit u sebi krije još jednu malu šizofreniju, jer pravoslavlje kao religija zapravo i predstavlja kult smrti, zbog čega je valjda tako privlačna gotovo svim domaćim neonacistima.
Zato ću i dalje uvek birati slavljenje života i zajedništva, pa makar se oni otelotvorivali i kroz gorko-slatki ukus sportskih pobeda. A ako me je moj dugogodišnji staž ateiste nečemu naučio, to je da uvek moramo biti na strani manjine, naročito ako je ona na margini društva, a u većini slučajeva, nažalost, jeste.
Đorđe Majstorović
#dostajemržnje #noplace4hate @od_govor_rs
Tekst je objavljen u sklopu projekta (Od)govor. Projekat podržava Evropska unija. Za sadržaj projekta isključivo su odgovorni izdavač i autor. Sadržaj ne odražava nužno stavove EU.
