Nedovoljno plaćen posao, prekarni rad, pritisci, strah od gubitka posla, pa onda kao posledica svega kršenje novinarskog kodeksa, autocenzura i cenzura, to su ključne reči koje se nalaze u gotovo svakom istraživanju, saopštenju i stručnom tekstu koji se bavi položajem novinara u Srbiji. Šta se dašava ako u analizu dodamo rodnu dimenziju?
U najkraćem, još manja plata, još veći pritisci, češća diskreditacija, teže usklađivanje privatnih i poslovnih obaveza, a pre svega seksizam i mizoginija.
Dovoljno je da svako pogleda komentare na društvenim mrežama i portalima i stiče vrlo jasnu sliku o tome kako veliki deo društva percipira novinarke.
One su krive zbog svog izgleda, garderobe koju nose, bračnog statusa, frizure koju imaju…
Različito poimanje novinara i novinarki možemo i sagledati i najprostije, tako što ćemo ukucati na intrenetu u pretraživaču „novinari“. Google odmah izbaci Top stories. Ukucamo li „novinarke“ Google u prvi plan ističe fotografije žena u medijima.
Za žene u novinarstvu je važno da budu lepe, mlade, nasmejane, po mogućnosti da se bave kulturnim i zabavnim sadržajima ili vode vremensku prognozu. Tada je uglavnom sve u redu. Posegnu li za nekim pričama koje pozivaju političare na odgovornost; čačnu li tabu teme; otvore li pitanja koja uvek izazivaju lavinu komentra na društvenim mrežama poput Srebrenice, Kosova, migrantske krize, gej brakova… dobijamo pravu manifestaciju i eksploziju mizoginije.
Novinarka tada ne dobija povratnu informaciju o temi, razmenu mišljenja, komentarisanje i osporavanje činjenica, dobija uvrede i pretnje. Ona je „isfrustrirana ćurka“, „smrdi na veštičarenje“, „fali joj k…“. Ona je „ružna“, „nju ne bi niko ni štapom“, ona je „balijska kurva“…
Zašto je uopšte u, ionako teškom položaju, u novinarskom esnafu, važno potcrtati teži položaj novinarki, pa zato što se novinarski rad autorki uporno osporava i diskredutuje, na osnovu stvari koje nisu relevantne. I muški novinari dobijaju pretnje i uvrede, ali kod novinarki se to uglavnom dešava na tom ženskom diskriminišućem nivou.
Sve to ne iznenađuje kada i visoki funkcioneri, javne ličnosti i ljudi koji bi trebalo da budu intelektualna elita u našoj zemlji svojim izjavama i nastupima normalizuju seksizam i stvaraju klimu u kojoj je mizoginija opravdana, pa čak i poželjna. Verovatno je najpoznatiji sekistički ispad funkcionera SNS-a Bratislava Gašića „volim novinarke koje lako kleknu“ upućen Zlatiji Labović, ali u javnom prostoru su bile i kontinuirane uvrede Zorana Ćirjakovića, predavača na Fakultetu za medije i komunikacije na račun mnogih novinarki, najgore uvrede koje je Vojislav Šešelj slao sa skupštinske govornice novinarki Snežani Čongradin. Previše je takvih primera… Seksističke uvrede se ređaju, neke pamtimo, mnogo više njih zaboravljamo, i uvek se završi na javnoj osudi novinarskih udruženja, feminisktinja i feminističkih organizacija, grupe Novinarke protiv nasilja, ali reakcija sistema koji bi podrazumevao pokretanje konkretnih sankcija gotovo da nikada nema.
A moglo bi, i negde može. Setimo se činjenice da je bivši gradonačelnik Kopra u Sloveniji Boris Popovič osuđen na zatvrosku kaznu u trajanju od šest meseci, uslovno na dve godine, zbog seksističkih izjava upućenih novinarki Eugeniji Karl. Platio je i novčanu kaznu u iznosu od 3500 evra i to zbog toga što je prokomentarisao izgled grudi reporteke RTV Slovenija. Karl je tada rekla da presuda nije pobeda za nju nego za društvenu normalnost.
Čekamo takvu društvenu normalnost u Srbiji,u kojoj će se seksitički ispadi na račun novinarki i mizoginija kaznjavati novcem, zatvorom i/ili gubitkom fotelje.
Tamara Srijemac
#dostajemržnje #noplace4hate @od_govor_rs
Tekst je objavljen u sklopu projekta (Od)govor. Projekat podržava Evropska unija. Za sadržaj projekta isključivo su odgovorni izdavač i autor. Sadržaj ne odražava nužno stavove EU.
