Twitter
FacebookIako smo svesni da bi bilo previše očekivati da se domaći politički diskurs sastoji od jedne civilizovane razmene mišljenja iz koje bi se potom izrodili kompromisi i predlozi za dalje donošenje političkih odluka, u njemu ne samo da ne postoje ni kompromisi ni predlozi, već nema ni razmene mišljenja, ili nečega što bi se time moglo nazvati. Umesto mišljenja, u našem javnom prostoru redovno se razmenjuju etikete, optužbe, uvrede i pretnje političkih aktera.
Poruke koje ovi akteri razmenjuju ponajviše su usmerene na lične osobine njihovih političkih protivnika. Konkretni epiteti variraju, ali njima se najčešće želi reći da je političar X: lopov, bahat, izdajnik i/ili lažov (neretko i upravo tim rečima). Posmatrano iz tog ugla, vidimo da se radi o osobinama koje se uklapaju u opšti stereotip političara ne samo kod nas, već i šire – on je lopov zato što je „ukrao pare od naroda“; bahat jer bezobzirno koristi svoju moć/bogatstvo na štetu njemu inferiornih; izdajnik jer radi protiv svog, a u korist stranog naroda; i lažov jer je, kao političaru, to njegova karakterna osobina. Razume se, svaki od ovih narativa prilagođava se lokalnim prilikama i biografijama pojedinačnih političara (pa su npr. izdajnici kod nas oni koji sarađuju sa „Zapadnim silama“), ali ono što svaki od njih radi jeste da stavlja akcenat na ličnost, a ne na njenu politiku kao glavno merilo vrednosti na političkoj sceni.
U tome naravno nema ničega novog ili začuđujućeg – običnom biraču mnogo su zanimljiviji pojedinačni karakteri i njihovi sukobi nego suvoparni govori o budžetu, zakonima itd, i to je nešto što su političke stranke odavno shvatile. Iz toga sledi da su javni nastup, fizički izgled, harizma i, ponajviše od svega, lični narativ jednog kandidata važniji od znanja i veština potrebnih za obavljanje određene pozicije. Time se izborne trke premeštaju iz sfere racionalnog u polje emocionalnog rasuđivanja, iz proračunatog procesa donošenja odluka u takmičenje u popularnosti.
U takvom okruženju, pomenuti ad hominem napadi služe kao efikasno oružje. Želeći da oštete reputaciju svog protivnika, političari ga vređaju i etiketiraju na osnovu onoga što će imati najviše „uspeha“ kod publike – onoga što će publika najlakše prihvatiti na osnovu predstave koju o njemu ima. Na taj način, svaki put kada publika čuje da je neko lopov ili izdajnik, njena predstava o toj osobi kao lopovu ili izdajniku, koja uveliko cirkuliše javnim prostorom, biće dodatno ojačana. (Ta cirkulacija je posebno rasprostranjena u medijskom prostoru poput našeg, u kojem su mediji sa najvećim auditorijumom jasno politički opredeljeni, te su stoga kontrola i usmeravanje narativa u znatnoj meri olakšani.)
Prema tome, ad hominem napadi nisu samo odraz gubitka integriteta, pristojnosti i ljudskosti osobe koja ih upućuje; iz njih se pored toga mogu iščitati i pravci njene političke strategije. Tačnije, sam čin napada je ovo prvo, ali vrsta tog napada omogućava nam da izvučemo i ono drugo.
Kao krajnji cilj ovakva retorika ima potpuno odstranjivanje protivnika time što se bilo šta što on ili ona kažu i urade diskredituje na osnovu njegovih ili njenih karakternih osobina. Svaki dijalog sa takvom osobom je prema tome suvišan i štetan, jer zašto bismo mi razgovarali sa nekim ko je kriminalac ili patološki lažov? Rezultat toga: suprotstavljene strane ne ulaze u dijalog, i već se postojeća polarizacija društva produbljuje.
A u svemu tome, kao što obično biva, najviše trpe sami građani. Ne samo stoga što moraju da čitaju i slušaju neumesne uvrede, već i zato što takav jezik, time što dolazi od javnih ličnosti, dobija legitimitet i preslikava se i u ostale sfere društva, kao i stoga što onemogućava uspostavljanje bilo kakvog dijaloga – osnovnog postulata demokratije.
Predrag Mijatović
#dostajemržnje #noplace4hate @od_govor_rs
