Twitter
Facebook„Međunarodni dan starijih osoba se u svetu i kod nas obeležava 1. oktobra, u skladu sa Rezolucijom 45/106 koju je proglasila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 14. decembra 1990. godine, sa ciljem da se naglasi važnost prilagođavanja životnog okruženja potrebama i sposobnostima starijih žena i muškaraca”(1).
„Procene Republičkog zavoda za statistiku Srbije kažu da smo zvanično postali jedna od demografski najstarijih zemalja u Evropi. Prosečna starost našeg stanovništva iznosi 43.16 a 20.6% našeg stanovništva čine osobe starije od 65 godina.
Sastav svetske populacije dramatično se promenio tokom poslednjih decenija. Između 1950. i 2010. godine, očekivani životni vek je porastao sa 46 na 68 godina. Na globalnom nivou, bilo je 703 miliona osoba starih 65 ili više godina u 2019. godini. Region Istočne i Jugoistočne Azije bio je dom najvećem broju starijih osoba (261 milion), zatim Evropa i Severna Amerika (preko 200 miliona).
Prema navodima Ujedinjenih nacija, tokom naredne tri decenije, predviđa se da će se broj starijih osoba širom sveta više nego udvostručiti, dostigavši više od 1,5 milijardi osoba do 2050. godine”(2).
Demografi odavno upozoravaju donosioce odluka širom sveta da „planeta ne ide u dobrom pravcu”, da je sve manje porodica sa dva i tri deteta što je minimum za održavanje populacionog nivoa, a kamoli više od toga, da mnogi parovi u najrazvijenijim zemljama uopšte i ne žele decu. Postoje čitavi neformalni pokreti među mladima u zemljama EU koji smatraju da danas u svetu u kojem živimo „nije pristojno imati decu” jer je Planeta prenaseljena, ekološki zagađena, industrijski devastirana. Pojedini regioni, kod nas i uopšte u svetu, su potpuno „ispražnjeni”. Seobe, uključujući i migracije iz zaraćenih područja, su postale svakodnevica trećeg milenijuma ali uglavnom ne i najsrećnije rešenje za popunjavanje ispražnjenih radnih mesta. Radne snage je sve manje i ona je neravnomerno raspoređena, za raznorodne poslove. Time ne samo da trpe neophodni poslovi i to ne samo manualni, već i oni visokoprofilisani koji zahtevaju izuzetnu stručnost, već i državna kasa iz koje se finansiraju sve tekovine socijalne i demokratske države uključujući tu i brigu o starima.
Marginalizovane grupe među kojima su mala deca i stari gotovo su najugroženiji jer teško da mogu samostalno da brinu o sebi. Istovremeno ove dve populacione kategorije su podzastupljene u svim sferama javnog života a najviše u medijima.
Nevidljivost starijih osoba kao subjekata i objekata u medijskim objavama posledica je njihovog izostanka iz gotovo svih oblasti sfere rada, upravljanja, usluga, rečju stvaranja dohotka. Stariji od 70 kod nas su gotovo isključeni iz svih aktivnosti osim brige o unucima i glasanja na izborima, katkad ni to. Istovremeno mnogi od njih su sami, bolesni, nedovoljno sposobni da se brinu o sebi a deca su prečesto negde u svetu. Gerontološko zbrinjavanje kod nas je na minimumu. Istovremeno diskriminacija starih vidljiva je na svakom koraku. Na primer, banke im ukidaju platne kartice, ne mogu da podignu ni jedan kredit osim penzionerskog za koji su uslovi nepovoljni, zdravstvene institucije nisu što bi se reklo „juzer frendli”, dakle prilagođene starim osobama, za mnoge usluge danas je predviđena onlajn aktivnost za šta stare osobe nisu vične i tako redom.
Diskriminacija je višestruka kad su stariji pripadnici još neke od marginalizovanih grupa na primer osoba sa invaliditetom, pripadnika nacionalnih manjina, ženska populacija koje ima više jer im je životni vek duži od muškog.
Sva istraživanja Novosadske novinarske škole ukazuju da starih nema među subjektima medijskih objava, sem u anketama na pijaci. Njihovo mišljenje o bilo kojoj temi, osim o porastu cena i malim penzijama, je irelevantno za medijsku praksu. Valja istaći da su izuzetak penzioneri koji su izrazito ugledni, kompetentni pojedinci još angažovani, na primer, u civilnom sektoru. Upravo su oni prepoznati kao izvori informacija i stručnjaci koji objašnjavaju događaje i pojave u, pre svega, političkoj i ekonomskoj sferi, ali samo za potpuno nezavisne medije čiji doseg je ipak vrlo ograničen. Istovremeno te osobe više nemaju moć da svojom stručnošću bilo šta pokrenu i promene jer više nisu u radnom statusu, osim ukoliko nisu politički angažovani što je ipak takođe retko.
Za medije demografsko pitanje još nije prepoznato kao javni interes o kojem auditorijum treba da bude stalno informisan. Nije iskorišćena moć medija da utiče na donosioce odluka i ukaže na svu pogubnost drastičnog smanjivanja populacije što zbog ekonomski motivisanih migracija, što zbog lošeg nataliteta. Takođe i da insistiraju da je treće doba populacija čije potrebe su velike i gotovo potpuno nezadovoljene, osim kada je političkim moćnicima u interesu da se taj deo stanovništva mobilizuje zbog populističkih i politikantskih interesa. Dovoljno je da se podsetimo na korona izolaciju i manipulisanje sa „bakama i dekama”.
Takođe mediji nisu prepoznali stare osobe kao svoj ciljani auditorijum. Penzioneri su uglavnom najredovniji i najbrojniji čitaoci novina a naša dnevna štampa i nedeljnici uopšte nisu prilagođeni ovoj populaciji jer su slova presitna i teško su čitljiva. Oni koji bi rado čitali novine to ne mogu iz objektivnih razloga, pre svega za njih neprilagođenog preloma, pa se, između ostalog i zbog toga, opredeljuju za one koji imaju krupne naslove i puno velikih fotografija, dakle tabloide.
Podsetimo da starije osobe osim u velikim gradovima retko koriste računar i internet za dnevno informisanje. Ukoliko i imaju računar više im služi za komunikaciju sa decom koja su rasuta po svetu. Tu takođe postoji i još jedan tehnički problem jer na našem tržištu se ne nude tastature prilagođene ergonometrijski starijim osobama.
U elektronskim medijima, pre svega televizijama sa nacionalnom frekvencijom koje su dostupne svima, stari nisu prepoznati kao publika kojoj treba posvetiti posebnu pažnju. Izuzetno su retke emisije posvećene pitanjima koje intersuju isključivo ostarele osobe, čak su one sporadično na programu i javnih servisa. Filmovi, posebno serije koje bi rado gledali, su titlovani slovima koja su sitna i vrlo brzo se menjaju pa starije osobe, ukoliko ne znaju neki od svetskih jezika, teško mogu da ih prate. Nema sinhronizacije koja bi doprinela gledanosti. Tako da im ostaju sadržaji koji su za opštu populaciju, često njima nedovoljno zanimljivi, jer ih ne dodtiču lično. U najvećem broju slučajeva odabiraju sadržaje koji su najmanje zahtevni i emituju se neprestano, dakle ne moraju da se posebno angažuju da prate kog dana i u koje vreme će biti na programu, već samo uključe televizor i eto iskoči neki rijaliti. Voajersvo je najlakši mentalni angažman, još kad ima dinamike i sve „svetluca” u glamuru i kaljuzi sasvim je dovoljan razlog da za društvo usamljenoj starijoj osobi služi celodnevni tv-rijaliti u kojima se odvijaju nečiji životi prepuni intriga ničim izazvanih i bez ikakve svrhe. Ljudi gledaju ono što im se nudi a ne uvek ono što bi želeli. Ukus se formira, za to nikad nije kasno.
Odgovornost medija je velika, posebno javnih servisa koji moraju imati svest o tome da su namenjeni svim građanima i građankama i da za svačije komunikativne potrebe moraju imati ponudu, posebno kada svoj program emituju u zemlji koja je po stanovništu među najstarijima u Evropi. Kako onda opravdati to da za najbrojniju populaciju nema nikakvih sadržaja? Nikako. Osim ako je po urednicima javnog servisa sasvim dovoljno to što se na programu nudi bezbroj puta reprizirane domaće serije i sitkomi. Da li je to zaista i dovoljno?
A o načinu na koji se, potpuno neadekvatno, često mizogino i uvredljivo, obraća radno angažovana populacija penzionerima i starim osobama u svim prilikama, kako privatnoj tako i javnoj komunikaciji, ćemo drugi put jer je to tema koja zaslužuje izuzetnu pažnju.
Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković