Tehnološki giganti, društvene mreže i novinarstvo: Otići ili ostati?

Kada je postavljeno pitanje da li bi uopšte trebalo da budemo na društvenim mrežama, Viktoar Rio odgovara: „Moramo ostati, jer je to bojno polje. Ako odemo, ko će ostati na njemu?“

„Nisu zainteresovani za izgradnju zajednica niti za informisanje ljudi. Njih zanima plasiranje reklama“, otvoreno kaže Viktoar Rio, osnivačica i direktorka organizacije „What to Fix“ i stručnjakinja za integritet informacija.

Već od uvodnih napomena postalo je jasno da ovoga puta nećemo slediti uobičajene pragmatične teme panela o novinarstvu i društvenim mrežama — poput: kako uspešnije promovisati sadržaj na TikToku ili Instagramu, koja dužina videa je najbolja kako privući pažnju prvom rečenicom Facebook posta, itd.

U srcu diskusije, koja je nedavno održana na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu u okviru konferencije Our Media, organizovane od strane SEENPM i Mediacentra, nalazilo se mnogo fundamentalnije pitanje: da li bi uopšte trebalo biti na društvenim mrežama?

„U novinarstvu, aktivizmu i borbi za ljudska prava često se oslanjamo na društvene mreže kako bismo dopreli do svoje publike ili pojačali glasove marginalizovanih grupa“, objasnila je Marina Grnja Klaić iz Novosadske novinarske škole. „Istovremeno, te platforme su izgrađene na poslovnom modelu koji profitira od naše pažnje, naših podataka, a ponekad čak i od širenja dezinformacija.“

Drugim rečima — da li mi zapravo hranimo zver koja nas jede?

 

Dilema koja nije nimalo jednostavna

Za Feđu Kulenovića, stručnjaka za podatke i digitalnu bezbednost, pomenuta dilema nimalo nije jednostavna. S jedne strane, kako je Kulenović slikovito objasnio, reći da ne bismo smeli biti na društvenim mrežama bilo bi isto kao reći da, kao novinari ili aktivisti koji pokušavaju da zaštite slabije, ugrožene i marginalizovane, treba da izbegavamo naselja sa visokim stopama kriminala — tamo gde su oni, u stvari, najčešće žrtve.

Ipak, nije svaki oblik prisustva na društvenim mrežama dobar sam po sebi. „Moramo strateški graditi naš pristup društvenim mrežama. Ako to ne uradimo, jednostavno se predajemo talasu i podstičemo vatru dezinformacija“, kaže Kulenović, naznačavajući da za slabo finansirane nezavisne medije u regionu Jugoistočne Evrope pažljivo osmišljena strateška upotreba društvenih mreža često nije moguća.

Na kraju, Kulenović smatra da je važno prepoznati da se uloga medija promenila. „Više nismo čuvari kapija“, kaže on, ukazujući na to da moćnici sada, nezavisno od medija i putem društvenih mreža, mogu direktno dopreti do svoje publike, oblikovati njena mišljenja i uticati na ponašanje, čak i korišćenjem dezinformacija. Ipak, to ne znači da mediji više nemaju svoju ulogu.

„Postoji jedan pojam u zdravstvenoj informatici — apomedijacija. U situaciji kada svako može pronaći medicinske informacije na internetu, uloga lekara se promenila — oni više nisu jedini koji raspolažu informacijama i nikada više neće biti. Ipak, njihova uloga je da budu uz pacijenta i pomognu mu da razluči koje su informacije pouzdane, a koje nisu. Isto važi i za novinare i medije.“

 

Za medije ostale su samo ustajale mrvice reklama

Nije naročito nova tvrdnja da je teška ekonomska situacija nezavisnih medija pre svega posledica nestanka njihovog starog poslovnog modela, u kojem su njihovi prihodi dolazili od oglašavanja. Pojavom platformi koje su omogućile do tada neviđenu preciznost u targetiranju publike, taj kolač prešao je u ruke tehnoloških giganata, a medijima su pripale ustajale mrvice. Na primer, samo Meta, Google i Amazon uzimaju više od 50% globalnog godišnjeg budžeta za oglašavanje (a više od 60 % ako se isključi Kina).

Ipak, postoji i stav da društvene mreže, borba protiv dezinformacija i finansijska održivost medija mogu ići ruku pod ruku — barem kada je reč o organizacijama koje se bave fektčekingom. Od 2016. godine, Meta je uložila više od 100 miliona dolara u podršku inicijativama za proveru činjenica. Nakon što je program ugašen u Sjedinjenim Državama u januaru, ova podrška i dalje predstavlja značajan, iako sve nesigurniji, izvor prihoda za mnoge organizacije u Evropi. Ipak, da li ta podrška nadoknađuje štetu koju masovno širenje dezinformacija putem Meta platformi nanosi medijima i javnosti?

„Poslednjih šest godina dokumentujemo program monetizacije Mete — odnosno, sastavili smo spisak svih Facebook i Instagram naloga kojima Meta plaća novac za sadržaj koji objavljuju. Postaje prilično zanimljivo kada počnete da primećujete da mnogi akteri koji su predmet rada fektčekera istovremeno zarađuju od Mete tako što objavljuju sadržaj na Facebooku i Instagramu. Dakle, imate kompaniju koja plaća fektčekere da troše vreme na sadržaj čiju proizvodnju sama Meta finansijski podstiče“, kaže Viktoar Rio.

„Platforme zapravo profitiraju od mnoštva aktera koji proizvode sadržaj u potpunoj suprotnosti sa sopstvenim pravilima o sadržaju. Zarađuju od entiteta koji su pod nekim oblikom sankcija na mreži, od političara, političkih partija, dece, policije i vojske — drugim rečima, rade sve ono što njihova sopstvena pravila zabranjuju, a u nekim slučajevima možda čak i krše zakon.“

 

Nema dovoljno novinara koji razumeju ovu oblast

Ipak, deo problema je i na nama: Kulenović smatra da nema dovoljno novinara koji razumeju ovu oblast.

„Mislim da mediji treba da se udalje od izveštavanja o tome ko je šta tvitovao i da počnu da objašnjavaju posledice svega toga — i da ponovo postanu edukatori. Nekada posao medija nije bio samo da prenose informacije, već i da obrazuju publiku. Ali pre toga moramo da obrazujemo sami sebe.“

O čemu tačno?

„Za nezavisne medije i novinare važno je da imaju svest — stratešku svest — o etičkoj upotrebi društvenih mreža. To podrazumeva izgradnju otpornosti, odnosno obezbeđivanje da svi u redakciji i organizaciji budu svesni i prepoznaju ograničenja i štetu koju ove platforme izazivaju, kao i da razviju prakse koje im omogućavaju da ublaže ili izbegnu te negativne posledice“, kaže Rima Sgajer, istraživačica i aktivistkinja za slobodu interneta iz Italije.

Da li je izbor zaista tako jednostavan?

I zaista, mnogo je toga što bi ove prakse mogle da podrazumevaju: istraživanje alternativnih platformi i prostora za povezivanje sa publikom („Njuzleteri su svima već preko glave“, ubacuje se Viktoar Rio, „ali postoje i drugi načini“); sticanje više znanja o značaju enkripcije u digitalnoj komunikaciji („Kada neko kaže: ‘Razbijte enkripciju’, uzvratite napadom“, kroz smeh kaže Kulenović, iako ne deluje kao da se u potpunosti šali), kao i o zaštiti privatnosti podataka korisnika i redakcija, i tako dalje.

Zaista, zvuči kao lak izbor: učiti i usvajati uzbudljive nove platforme, alate i tehnologije — ili do pet sati danas objaviti tri proverena i pažljivo uređena objašnjavajuća teksta na svom Instagram nalogu, samo da biste se borili za pažnju sa AI botom koji vašu publiku zatrpava sa deset besmislenih video-snimaka u sekundi.

Ipak, da li su mediji i novinari, u uslovima gotovo potpunog finansijskog iscrpljivanja, zaista slobodni da biraju kako će trošiti svoje vreme i druge resurse?

„Prilikom budžetiranja projekata koji se podnose pojedinim donatorima, često tretiramo izdvajanje sredstava za promociju na društvenim mrežama kao obavezno. Nije izričito navedeno da to mora biti baš na tim platformama, ali se to podrazumeva kroz zahtev za snažnim komunikacionim aktivnostima. I teško nam je da shvatimo da smo, na ovako siromašnom medijskom tržištu, zapravo izdvojili veliki iznos novca za promociju na tim platformama“, kaže Maida Muminović, izvršna direktorka sarajevskog Mediacentra.

Mnogi u sali klimaju glavom u znak saglasnosti, a Maida ima i predlog: „Treba da zagovaramo stav da ovakve prakse jednostavno više nisu prihvatljive za mnoge organizacije civilnog društva, posebno za one čiji je rad zasnovan na ljudskim pravima.“

„Zaista je vreme — i to već odavno — da donatori i drugi donosioci odluka počnu da ulažu sredstva u to da omoguće organizacijama i medijima da uspostave sopstvene, nezavisne i decentralizovane kanale, umesto da finansiraju promociju sadržaja na platformama koje nas eksploatišu“, dodaje Rima Sgajer.

Na kraju — vratimo se pitanju s početka: ostati ili napustiti društvene mreže?

Viktoar Rio nema dilemu: „Moramo ostati na toj platformi, jer je ona bojno polje. Ako mi odemo, ko će ostati na njoj?“

Iljir Gaši

Regionalni projekat Naši mediji: Inicijativa za unapređenje medijske pismenosti, dijalog i aktivizam sprovode, uz finansijsku podršku Evropske unije, partnerskih organizacija SEENPM, Albanski medijski institut, Savet za štampu Kosova, Makedonski institut za medije, Medijski institut Crne gore, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut i Bianet.

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj je isključiva odgovornost Novosadske novinarske škole i ne odražava nužno stavove Evropske unije.