Nedavno se navršilo 30 godina od usvajanja Konvencija o pravima deteta (1990)[1] u okviru koje su dva važna za naš naum, reč je o pravu deteta da prima i širi informacije od javnog značaja različitim sredstvima pa tako i putem medija (članovi 12 i 13), a drugo pravo na dostupnost obrazovanja (član 28). Sve navedeno u kontekstu kovida 19 dobija sasvim novu dimenziju i značaj.
Zatvaranje u kućno okruženje bez uobičajenih aktivnosti kojima su deca trošila budžete slobodnog vremena, nastava na daljinu i time inkapsuliranje u skučeni prostor ispred računara ili sa mobilnim telefonom, mnogima je predstavljalo svakodnevicu u kojoj su se osećali izdvojeno i usamljeno. Psiholozi sve glasnije upozoravaju na sve češće obraćanje dece za pomoć ili njihovih roditelja jer uočavaju da im deca nisu sasvim dobro podnela ova zaključavanja.
Pitanje je da li su mediji odgovorili na pravi način ovim izazovima sadržajima iz sopstvene produkcije. Nastava se iz učionice premestila na TV ekran. Veliki zadatak realizovan za veoma kratko vreme uz niz opstruktivnih kadrovskih i tehničko-tehnoloških ograničenja ipak je donekle uspeo da premosti prva totalna zatvaranja koja je izazvao kovid 19 u proleće 2020. Problem je više u tome što su izostali ostali mogući sadržaji koji su mogli pomoći da deca provedu kvalitetno vreme ispred televizije i/ili na NETU uz ponudu domaće produkcije koja bi odgovorila direktno njihovim komunikativnim potrebama, a ne onima globalne prirode. Tako su domaće nacionalne televizije propustile šansu da podmlade auditorijum. Deca su u nedostatku atraktivnih sadržaja ili gledala program opšteg tipa, dakle domaće sitkome i filmove, bez obzira na onaj crveni kružić koji upozorava na uzrast za koji je sadržaj preporučljiv, ili strane kablovske kanale čiji su sadržaji, osim Nacionalne geografije i sličnih edukativnih programa, koje njih malo prati, ustvari vrlo problemtičnog kvaliteta.
Podsetimo da na javnim servisima u Srbiji program za decu prema istraživanjima Novosadske novinarske škole[2] čine za RTV na srpskom 3,36% a na RTS je taj procenat vrlo približan. Deo monitorovanog sadržaja pokrajinskog javnog servisa na radiju činile su emisije „A sad ja” i „Tinejdž svet”, a na televiziji emisije: „Vodič za preživljavanje”, „Hajde sa mnom u obdanište”, „Pitam se, pitam se”, „Priče od kojih se raste” i studentska emisija „Akademac”. Sve navedene monitori su ocenili kao emisije visokoprofesionalne i odgovarajuće uzrastima za koje su su bile namenjene. Nakon svega nekoliko godina emisija sa TVRTV „Vodič za preživljavanje”, „Hajde sa mnom u obdanište” i „Priče od kojih se raste” više nema u programskoj šemi. Umesto njih tu su iz produkcije javnog servisa Vojvodine „Dobro jutro lenjivci”, „Avanture Banetove leteće gitare”, „Ja biram”, „Ne žuri”. I još neke. Skroman kvalitet produkcije ali su teme dobre i aktuelne. Lako je uočljiv nedostatak novca za ozbiljniju produkciju.
Radio-televizija Srbije takođe kreativnim pristupom odgovara na svakodnevicu dece i mladih. Na RTS-u „Plava ptica”, „Neka školska bude s vama”, „Studio znanja” su redovne emisije.
Deskriptivni monitoring ukazuje na to da RTS ima više novca, RTV više volje i bolje prepoznaje potrebe dece.
Za oba slučaja je važno naglasiti da dečiji i omladinski program da bi imao učinak mora da ima i dugogodišnji kontinuitet. Česte promene doprinose da se lako gubi teško stečen auditorijum.
Tako da na žalost mlada publika ne prepoznaje u dovoljnoj meri program njoj namenjen. Na žalost, takođe, njihovi nastavnici i profesori nemaju sami dovoljno informacija o tim sadržajima, niti su dovoljno medijski pismeni da bi svoje učenike uputili na njih i iskoristili ih za programe medijskog opismenjavanja.
Posebno značajan segment čini već gotovo potpuno isčezao žanr sa naših radijskih stanica. Reč je o radio igri i radio drami za decu koja je doduše i za odrasle prisutna samo u vidu „reprizine reprize“.
Javni servis Vojvodine kao naslednik RTVNS ima dugu veoma kvalitetnu tradiciju upravo u negovanju publicističkih žanrova poput dečije radio-igre kako stranih tako i domaćih autora. Ove godine obeleženo je 45 godina radio-igre za decu. Davne 1976. osnovana je dramska redakcija za decu koja je uspešno proizvela na stotine krathih i dužih formi u najzahtevnijem radijskom žanru radio-igri za decu. Emitovane su na različitim jezicima i to u različito vreme tako da su deca uvek imala priliku da ih slušaju. U redakciji Dramskog programa za decu bili su stalno zaposleni dramaturzi, reditelji, glumci, muzički saradnici, a dečija radio grupa je učestvovala u realizaciji radio-igre zajedno sa afirmisanim glumcima. Mnogi danas poznati glumci i glumice svoj prvi javni nastup upravo su imali u radio-igri za decu. Mnogobrojne nagrade na domaćim i međunarodnim festivalima ukazuju koliko je ovaj publicistički žanr za decu bio visokoprofesionalan. Poslednja nagrada za RTV je nagrada koju je na festivalu dečije i omladinske radio-drame „Prix ex Aequo 2016” u Bratislavi ‒ 12-16. novembra 2016. dobila savremena radio-igra Slobodana Govorčina i tonmajstora Aleksandra Markovića „Bajkva za dečakva o patkva kvama”. Obnavljanje dramskog programa za decu ide sporo i teško jer je decenijama ovaj žanr zanemarivan na oba javna servisa, a na ostalim radijima nije nikad ni postojao. Naravno razume se i zašto, skupo, zahtevno a auditorijum gotovo nikakav. Suština je u tome da se i škola uključi i iskoristi ove sadržaje za medijsko opismenjavanje dece i mladih. Zahtevan posao sa neizvesnim rezultatom.
Koliko su programi za decu važni za negovanje dobrog ukusa, medijsko opismenjavanje dece i omladine, razumevanje sveta u kojem odrastaju na jedan drugačiji način ukazuje i napor na primer BBC javnog servisa koji je uzor svim medijima koji se zalažu za ostvarivanje javnog interesa za javno dobro. BBC je još 1971 pokrenuo emisiju Newsround[3] koja je vrlo brzo postala popularna među decom od 7-14 godina. To su vesti o događajima važnim deci, na primer o životinjama, ali su tu bile i one koje su bitne njihovim roditeljima, koje su deci objašnjene na njima razumljiv način, kao što je tada bila na primer kriza u Egiptu. Od 1992. deca od 6 do 12 godina su podstaknuta da sama pišu vesti uz uputstva karijernih uglednih novinara BBC-a. Znači reč je o začetku medijskog opismenjavanja. Već 2000. godine je napravljen istoimeni vebsajt i to je otvorilo jednu sasvim svežu perspektivu i odnos BBC-a prema novim digitalnim urođenicima i negovanju podmlatka javnog servisa. Sajt je 2011. redizajniran i uvedene su savim nove interaktivne mogućnosti koje su atraktivne deci i mladima. Na primer jednom je otvorena debata o tome „Da li vam je dosta ovog snega?” Opremljen je hiperlinkovima i svim onim mogućnostima kojima raspolažu vrlo moderni sajtovi za odrasle. Deca i mladi mogu da postavljaju pitanja, da iskažu svoje stavove i to ih je privuklo ovom sajtu koji je postao veoma popularan, pokazuje navedeno istraživanje.
Naši javni servisi za sada su se zadržali na tome da se emisije dečijeg i omladinskog programa postavljaju na sajtu javnog servisa i mogu se slušati i gledati odloženo. Na pitanje urednicima koliko ciljna grupa to i čini nismo dobili jasan odgovor.
Pravi iskorak sličan, ali daleko da bi se mogao nazvati „sledbenikom” Newsround-a BBC-a je Oradio (Omladinski radio) javnog servisa Vojvodine. Oradio je počeo eksperimentalno emitovanje govornog programa u vreme EXIT festivala 2014. godine na srpskom i engleskom jeziku. Zvaničan početak rada Omladinskog radija je 29. novembra 2014. godine na dan Radio Televizije Vojvodine. Oradio je bio pobednik radijskog takmičenja „Radiobattle” 2016. godine. Ovo takmičenje dve godine za redom organizovao je italijanski radio RAI2, a u njemu su učestvovali radijski javni servisi evropskih država uz Australijski.
O sebi su novinari ove onlajn radijske stanice napisali:
„O radio je multimedijalna platforma za mlade Javne medijske ustanove Vojvodine (RTV). Mesto susreta moderne tehnologije i najviših standarda etike i profesije.
Mi smo virtuelno okupljalište omladine i onih koji tako misle. Vaša dnevna soba s prozorom u svet gde se dobro i loše jasno razlikuju, stvarnost je optimistična i nenašminkana, a heroji kakvi moraju biti – uzori svima!
Muzikom, informisanjem, obrazovanjem, zabavom i promocijom pravih vrednosti opravdaćemo vaše poverenje”.
Međutim, prva generacija novinara i voditelja Oradija regrutovana je javnim konkursom mahom iz redova studenata i postdiplomaca Novosadskog univerziteta. Oni su činili okosnicu redakcije, a u leto posle pobede na „Radiobattle” bili su prinuđeni da odu zbog kresanja troškova. Oradio danas nema nijednog novinara ili voditelja iz studentske populacije. Kako je proizvodnja sadržaja za ovakav medij nemerljivo jeftinija od ostalih medija, dobro obučeni mladi novinari, na primer studenti završnih godina strukovnih studija, bi od njega mogli da naprave respektabilan medij za mlade.
Oradio emituje govorni program kao internet radio, ali publiku pored toga privlači i sajtom www.oradio.rs na kojem se obrađuju teme od interesa za mladu populaciju. Ovaj sajt je bogata baza različitih podkasta. Međutim, slušanost Oradija ne može da pređe više od 100 slušalaca istovremeno jer toliko digitalnih kanala poseduje. Poseta sajtu i sadržaji koji se kreiraju za društvene mreže Fejsbuk i Youtube ukazuju da je broj zainteresovane publike daleko veći.
Dakle sve u svemu, podzastupljenost sadržaja za decu i mlade u oba javna servisa u Srbiji, uz naravno nekoliko izuzetnih emisija i internetski Oradio, koje ipak ne mogu da relativizuju ovu ni malo „lagodnu” tvrdnju, je vidljiva, a njihov izostanak u komercijalnim nacionalnim emiterima je potpun i „dosledan”.
S obzirom da je reč o ciljnoj grupi (deca i mladi) koja je budući auditorijum javnih servisa, ali i komercijalnih medija, sadržajima njima namenjenim bi moralo da se posveti mnogo veća pažnja. Ovo nije tek blago uputstvo za bolju praksu, već je pitanje opstanka tradicionalnih medija.
Prof. dr Dubravka Valić Nedeljković
[1] Dostupno na https://cutt.ly/Nc5K6Li (pregledano 7 marta 2021).
[2] Svi rezultati dostupni na https://www.novinarska-skola.org.rs
[3] Máire Messenger Davies, Cynthia Carter, Stuart Allan and Kaitlynn Mendes (2014). News, Children and Citizenship: User Generated Content and the BBC’s Newsround website in Content Cultures. Edited by Simon Popple and Helen Thornham. London:New York: Palgrave Macmillan.
