Twitter
FacebookMedijska pismenost je deo opšte funkcionalne pismenosti i podrazumeva sposobnost razumevanja, tumačenja i kritičkog vrednovanja medijskih sadržaja, kao i sposobnost stvaranja medijskih poruka. U nastavi ona može imati vrlo plodonosne rezultate jer, pored ostalog, posebno razvija kritičko mišljenje. U „Priručniku za nastavnike: Naši učenici u svetu kritičkog mišljenja i medijske pismenosti“ ističe se kako naš obrazovni sistem više ceni veštinu memorisanja informacija, dok zanemaruje značaj kritičkog sagledavanja stvari. Ovo potvrđuju i dugogodišnji slabi rezultati našeg obrazovnog sistema na PISA testiranjima (str. 13 i 17).
Kroz implementiranje medijske pismenosti u nastavu generacijama koje su od ranog doba upoznate sa računarskim tehnologijama bi se dala prilika da otvoreno diskutuju o medijskim porukama kojima su okruženi svakodnevno. Učenici bi obrađivali školsko gradivo iz ugla njihovih interesovanja i afiniteta, a na ovaj način bi se ostvarilo i tzv. „povezano učenje“ koje se uspostavlja međusobnim povezivanjem znanja stečenih kod kuće i u školi. Ovakav princip nastave je moguć u gotovo svim školskim predmetima, ali ćemo se u ovom članku baviti medijskom pismenošću na časovima srpskog jezika i književnosti.
Uporedna analiza stereotipa i predrasuda o ženama na časovima srpskog jezika i književnosti
Predmet srpski jezik i književnost bavi se gramatikom srpskog jezika, pismenošću kao i proučavanjem književnih dela. Samim tim, ovaj predmet pruža više mogućnosti na koje se medijska pismenost može kreativno i zanimljivo implementirati u nastavni program. Kako tinejdžeri već imaju razvijenu sposobnost apstraktne logike, odnosno teoretskog i hipotetičkog mišljenja, sa njima je moguće analizirati književna dela i na dubljem nivou, odnosno debatovati o idejama dela, kao i odnosu uzroka i posledica u delu. U nastavi se može stvarati paralela između vrednosti, predrasuda i stereotipa koji su nekada važili i onih koji postoje i danas, a uočavamo ih upravo u medijima.
Vrlo zahvalno delo kroz koje se može protkati medijsko opismenjavanje je epska pesma „Banović Strahinja“. Kroz analizu ,,Banović Strahinje” učenicima bi se na zanimljiv i prikladan način mogao predstaviti model prikazivanja počinioca i žrtve femicida u nekim domaćim medijima, kao i stereotipni prikazi žena na internetu uopšte.
Lik Banović Strahinje je u našoj epskoj poeziji često sinonim za osećajnost i čojstvo. O njemu se govori kao o junaku koji je spasao nevernu ženu zaslužene kazne. Ako analiziramo sve varijante pesme, kao i njen istorijski i društveni kontekst, videćemo da su osobine koje mu se pripisuju više odraz naše tradicije i kulture nego njegove stvarne prirode. Njegova osećajnost i milost nisu osnovane, jer mu žena nije dobrovoljno otišla, već je oteta i silovana. Njen otac je se odriče i odbija da je spašava rečima:
,,Ne dam đece vodit’ u Kosovo,
Makar šćeri nigda ne vidio.“
,,Al’ ako je jednu noćila,
Jednu noćcu šnjime pod čadorom,
Ne može ti više mila biti,
Bog j’ ubio, pa je to prokleto,
Voli njemu, nego tebe, sine;
Neka ide, vrag je odnesao!“
S druge strane, žena, koja je zbog odsustva Banović Strahinje oteta, prikazana je kao neverna i lukava. Njena porodica je, saznavši za dešavanja, dočekuje rečima:
,,Povadite nože devetore,
Na komate kuju iskidajte.”
Postoje mišljenja da ju je Banović Strahinja pomilovao ne iz ljubavi prema njoj, već kako bi posramio Jugoviće zbog njihove izdaje, što je ilustrovano u sledećim stihovima:
,,Silna đeca baba poslušaše,
Te na svoju sestru kidisaše,
Al’ je ne da Strahininiću bane,
Šurevima riječ govoraše:
Šure moje, devet Jugovića!
Što se braćo danas obrukaste?
Na koga ste nože potrgnuli?
Kad ste braćo vi taki junaci,
Kamo noži, kamo vaše sablje,
Te ne biste sa mnom na Kosovu.
Da činite s Turcimca junaštvo,
Desite se mene u nevolji?”
Takođe, nama najpoznatija varijanta pesme je ujedno i jedina u kojoj je žena pomilovana. U drugim, prethodnim varijantama je ili ubijena ili vraćena porodici.
U toku nastave učenici bi mogli raditi u grupama, što bi podstaklo njihovu kooperativnost. Na časovima bi mogle biti organizovane debate tokom kojih bi učenici vežbali kako da argumentovano grade i brane svoje stavove. Jedna od mogućih tema mogao bi biti stav porodice žene Banović Strahinje u odlučivanju o kazni koja joj sleduje. „Kako njeni otac i braća gledaju na njen ‘greh’ i čime bi se takva surovost mogla objasniti?“ moglo bi biti jedno od pitanja za učenike.
Takođe, moglo bi se diskutovati o poziciji pripovedača. „U kom vremenu živi Starac Milija, pevač najpoznatije varijante ove pesme, i u kakvom su položaju žene u društvu njegovog doba?“. „Koja je njihova funkcija i mesto u porodici i kojim se poslovima bave?“. „U kojim stihovima se primećuje omalovažavajući odnos prema ženi?“. Ovo su samo neka od pitanja koja bi se mogla postavljati učenicima. Tokom izlaganja, učenici bi aktivirali i povezali postojeće znanje iz naučenog gradiva. Oni se mogu koristiti znanjem o funkcionisanju društva u srednjem i novom veku, o funkcionisanju porodica, domaćinstava i o poslovima koji su se nekada obavljali.
Prema priručniku za medijsku pismenost „Digitalni pogon u školskoj klupi” cilj medijskog opismenjavanja na časovima je da učenici nauče kako da prepoznaju ko kreira medijske poruke i sa kojim ciljem, kao i kako te poruke utiču na pojedinca i javnost. Oni bi trebali da shvate da su neke medijske poruke neodvojive od društva i da u sebi nose naše predrasude, stavove i vrednosti. Sa predavačem učenici mogu razgovarati o tome kakvi su mogući uticaji poruka na različite starosne grupe, kao i kome su prvenstveno namenjene. Trebalo bi da nauče na koje sve načine i u kojim situacijama mediji manipulišu slikom, zvukom i rečeničnim konstruktom. Kroz analizu fotografija u medijima videli bi kako perspektiva iz koje je slika napravljena utiče na naš odnos prema njoj.
Izveštavanje o femicidu: od Banović Strahinje do modernih medija
Banović Strahinja u našem sećanju ostaje milostiv, a njegova žena nekaženjena. Sličan model prikazivanja likova vidimo i u izveštavanju o femicidu u pojedinim domaćim medijima. Počiniocu zlostavljanja ili ubistva neretko se nalaze izgovori, dok se u tekstu nalaze neprimerene izjave komšija i poznanika koji govore o tragediji. Tekstovi često sadrže i moguće uzroke koji su isprovocirali počinioca na gnusan čin. Zbog nedostatka proverenih informacija, mediji često objavljuju proizvoljne, moguće uzroke koji narušavaju realnu sliku zločina. U većini slučajeva, ti uzroci opravdavaju zlostavljača, a degradiraju žrtvu. O žrtvi se govori kao o krivcu koji je nečim izazvao nasilje, a neretko se i iznose detalji koji narušavaju njeno dostojanstvo i pravo na privatnost.
Takve tekstove često prate i senzacionalistički naslovi pomoću kojih mediji manipulišu osećanjima čitalaca u isto vreme zanemarujući ozbiljnost slučaja. Samo neki primeri neprofesionalnih naslova su: “TERALA GA DA JEDE SUPU ZA DORUČAK, PA JE IZBO NOŽEM Balkanac osuđen u Austriji zbog ubistva…“, „JEZIVO! Kolima pregazio bivšu ženu, pa rekao: Ubio sam je i stavio u naš krevet, jer njoj je tu mesto!“, „KOMŠIJE IZ ZGRADE NA VRAČARU U ŠOKU! JELENA I BOŠKO IMALI SU IDEALAN BRAK I DVA MALA DEČAKA: Nikad povišen ton se nije čuo…“. Mediji često koriste rečenične konstrukcije kojima namerno izazivaju ili pojačavaju neprijatne emocije čitalaca. Šok, bes i tuga se intenziviraju dok čitaoci gube objektivnu sliku događaja.
Položaj žene u pesmi „Banović Strahinja“ je, slično kao i u medijima, pasivan. U pesmi koja broji tri hiljade stihova, tek dvadesetak izgovara Strahinjina žena. Jedini prikaz njenog aktivnog delovanja je u toku borbe Strahinje i Vlah Alije, a i on je motivisan egzistencijalnim strahom:
,,Eto k nama Strahinića bana,
Sad će tebe glavu otkinuti,
Sad će mene oči izvaditi!”
Za odluku o njenom delovanju odlučujući je komentar Vlah Alije:
,,Nemoj mene, no udri Strahina,
Nigda njemu mila biti nećeš,
Prijekorna biti do vijeka:
Koriće te jutrom i večerom
Đe si bila sa mnom pod čadorom;”
Narodni pevač Strahinjinu ženu karakteriše rečima:
,,Al’ je ženska strana strašivica,
Strašivica svaka od paščadi”
Strahinjina majka takođe nije dinamičan lik, ona se oglašava tek preko pisma koje šalje sinu. Njena tužbalica služi više kao vešto stvaranje zapleta narodnog pevača i kritika junaku koji je ostavio nezaštićeno domaćinstvo:
,,Vjerne tvoje sluge razagnao,
Staru majku tvoju ojadio,
Sa konjem joj kosti izlomio,
Vjernu tvoju ljubu zarobio,
Odveo je u polje Kosovo,
Ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
A ja, sine, kukam na garištu,
A ti vino piješ u Kruševcu!
Zlo ti vino napokonje bilo!”
Žene u narodnoj književnosti su prikazane ili kao poželjne lepotice koje junak osvaja, ili kao majke mučenice. Njihov prostor je ograničen na privatni i svodi se na brigu o kući i porodici, što su stereotipi koje primećujemo i domaćim medijima.
Ženska inferiornost: nekada u pesmama, danas u medijima
Za razliku od inferiornog položaja koji imaju žene, položaj muškaraca je značajno drugačiji. Muški likovi su dinamični, donose odluke, bore se. Njihov glas se čuje, a njihova sloboda delovanja je nesputana. Isto tako, u domaćim medijima i dalje vidimo neravnopravno raspodeljen prostor moći. i dalje je javni prostor uglavnom rezervisan za muškarce, a privatni za žene.
Funkcije žena u medijima nisu značajno drugačije od onih u narodnim epskim pesmama. Žena se često posmatra kao objekat, a njen fizički izgled doprinosi načinu na koji će je čitaoci posmatrati bez obzira na funkciju koju ona vrši. Želju javnosti za potčinjavanjem žene vidimo i u opiranju i izbegavanju upotrebe rodno osetljivog jezika. Prema „Priručniku za razvoj medijske pismenosti i sprovođenje nastave“, u sadržajima domaćih medija žene se retko pojavljuju kao subjekat radnje. Marginalizovane grupe u medijima kao što su žene, deca, nacionalne, jezičke i rasne manjine, LGBT+ populacija i osobe sa invaliditetom u tekstovima su pre objekti o kojima se govori nego direktno citirane osobe.
Slične podatke nalazimo i u priručniku „Medijska pismenost u školskoj klupi: Vodič za nastavnike”. Prema njemu, ove grupacije su retko izvor informacija, a o njima govore subjekti na položaju moći. Oni, u njihovo ime, govore sa kakvim se sve neprilikama i poteškoćama suočavaju kao i koja su sve moguća rešenja koja bi im olakšala situaciju. Naravno, ovakav vid medijskog izveštavanja u tuđe ime neretko služi za samopromociju subjekta na poziciji moći, a ne za stvarno rešavanje društvenog problema. Sve ovo mogu biti potencijalne teme za diskusiju sa učenicima na časovima srpskog jezika i književnosti.
Oblikovanje karaktera u književnosti i u medijima
Kroz primenu medijskog opismenjavanja u nastavi, učenici mogu na zanimljiv i poučan način da unaprede veštine kritičkog mišljenja, da nauče kako da prepoznaju ideološke konstrukte, kao i da otkrivaju oblike govora mržnje u medijima. Uvođenjem medijske pismenosti u redovne nastavne jedinice, obrazovni sistem bi, na osnovnom nivou, obučio mlade ljude kako da se odnose prema informacijama koje dobijaju. Iako je medijsko opismenjavanje dugoročan proces i zahteva godine obuke, mladi bi sa znanjem koje steknu u obrazovnom sistemu imali osnovu za dalje unapređivanje i usavršavanje svoje medijske pismenosti. Tokom godina obuke, učenici bi postali medijski osvešćeni građani.
Kroz analizu pesme „Banović Strahinja“ učenici mogu da nauče kako da prepoznaju zaostavštinu patrijarhalne tradicije u medijima. Uz to, ovakav vid časa srpskog jezika i književnosti učenicima bi pomogao da shvate da društvo svojim vrednostima oblikuje stavove pojedinaca, kako u književnosti, tako i u medijima. Nakon ovakve nastavne jedinice učenici spoznaju da i oni sami imaju moć kritičkog tumačenja ponašanja književnih, ali i medijskih aktera.
Helena Savić
Tekst je nastao u okviru projekta „Unapređenje medijske i informacione pismenosti kroz dijalog sa javnim vlastima -2“ koji se sprovodi u okviru projekta Beogradske otvorene škole „Dijalog promena“, uz finansijsku podršku Evropske unije.
Projekat je dodatno podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama u okviru projekta Mediji o medijima u školama.
Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno stavove donatora.