Uticaj algoritama na informisanost i stavove

Algoritam pre algoritma bila je oduvek prisutna čovekova tendencija da se okruži ljudima sa kojima deli iste stavove, mišljenja i vrednosti. Digitalne platforme su samo mudro prepoznale tu tendenciju i kanalisale je u sopstvenu korist (čitaj profit). Šta čovek dobija? Privid stvarnosti u kojoj je uvek u pravu i u kojoj svi razmišljaju slično ili isto kao on. Šta dobijaju platforme? Odgovor je vrlo jednostavan – novac. Kome smeta jak algoritam?

Demokratiji, za početak.

Želja za povezivanjem sa ljudima sličnih mišljenja, ideja i stavova prirodna je za za svakog čoveka. Takozvane eho-komore, zapravo predstavljaju moderne zone komfora. U okruženju u kom svi misle kao i mi nam je lakše da funkcionišemo jer se osećamo prihvaćeno i naši već postojeći stavovi uživaju dodatnu podršku. Takođe, život unutar ovakvih zajednica može biti kognitivno manje zahtevan jer su sutuacije u kojima moramo da preispitujemo lične vrednosti ili mišljenja retke.

Krajem prošlog veka Nikolas Negroponte, osnivač Medijske laboratorije (eng Media Lab) na Masačusetskom tehnološkom institutu razvio je koncept pod nazivom The Daily Me  (Dnevni ja) u kom je analizirao kakve bi posledice po društvo bile ukoliko bismo imali personalizovanu dnevnu štampu. Desetak godina nakon nastanka ovog termina, nismo više morali da zamišljamo personalizovane sadržaje, počeli smo da živimo u takvom informacionom okruženju.

„Koristeći algoritme za isporuku sadržaja za koji postoji velika verovatnoća da ćemo u njemu uživati, platforme podupiru naš pogled na svet i omogućavaju nam da ostanemo ušuškani u svojim bezbednim, udobnim eho-komorama”, navodi se u izveštaju Saveta Evrope „Informacijski poremećaj: Ka interdisciplinarnom okviru za istraživanje i kreiranje sektorske politike”.

Ipak, hajde da se vratimo korak unazad. Šta su to, za početak, algoritmi? Algoritmi, u kontekstu društvenih mreža, određuju koje će nam se vrste sadržaja prikazzivati na ekranima naših uređaja u trenucima kada koristimo društvene mreže. Oni uglavnom funkcionišu na osnovu relevantnosti sadržaja i naših ličnih afiniteta. To su vrlo sofistiticani programi koji počivaju na analizi velikog broja faktora, odnosno podataka koje prikupljaju od nas samih. Neki od tih faktora mogu biti: interesovanja za različite sadržaje koje na mrežama iskazujemo; interakcije koje ostvarujemo sa već ponuđenim sadržajima; vreme koje provedemo gledajući konkretnu objavu ili profil; odabir sadržaja koje delimo sa prijateljima ili čuvamo za naknadno konzumiranje. Dakle, algoritam će se potruditi da nam ponudi sadržaj za koji pretpostavlja da će nam se dopasti

Tako posmatrano, zaista deluje kao da su algoritmi naši saveznici pri odabiru informacija i sadržaja koje ćemo upijati. Umesto da konzumiramo ogromnu količinu sadržaja koja nas ne zanima ili nam nije korisna, algoritam filtrira obilje informacija i isporuči nam samo ono što ćemo želeti da vidimo.

Korist i svrsishodnost algoritama možemo dobro da razumemo iz primera striming platformi za gledanje filmova i serija. Jedna od takvih platformi je Netfliks (eng. Netflix), koji je dostupan i veoma popularan i u Srbiji. Broj naslova, odnosno dostupnih sadržaja – filmova, serija, crtanih filmova, dokumentaraca – koji su dostupni na Netfliksu varira od države do države. Recimo 2022. godine, prema određenim procenama, najviše dostupnih naslova na Netfliksu imali su građani Slovačke – čak oko 8.000. Prosečan korisnik Netfliksa ogleda tek oko 2% sadržaja koji ova platforma nudi tokom jedne godine, navode mediji.

Ovi podaci jasno govore o tome koliko nam algoritmi pomažu u selekciji sadržaja i tako nastoje da doprinesu našem zadovoljstvu. Filtrirajući sadržaj, algoritam nam u prvom planu nudi ono što – verovatno – želimo da gledamo, a onda nam ostavlja „izbor“ da u toj filtriranoj ponudi odlučimo čemu ćemo posvetiti vreme.

Slično je i sa audio platformama poput Spotifaja (eng. Spotify). Nakon samo nekoliko dana korišćenja ove platforme, ona će vrlo dobro razumeti naš muzički ukus. Čak i ukoliko pustimo listu pesama koju aplikacija nasumično bira na njo će se nizati numere koje volimo i želimo da čujemo, a možda ih se ni sami ne bismo setili. Istovremeno, analizirajući aktivnost drugih korisnika, Spotifaj će nam nuditi i nove muzičke pravce ili autore ukoliko prepozna da ih slušaju oni korisnici sa kojima imamo sličan muzički ukus.

Međutim, tehnološke kompanije u čijem su vlasništvu platforme poput Netfliksa i Spotifaja ne pomažu nam da pronađemo sadržaje koji nam se sviđaju jer u njima radi gomila altruista. One to čine iz jasnih komercijalnih interesa. Što više uživamo u sadržajima koje konzumiramo, to ćemo duže koristiti neku platformu. Ovo podrazumeva da ćemo biti izloženi reklamama od kojih društvene mreže žive. Ukoliko bismo tokom korišćenja ovih platformi češće nailazili na informacije sa kojima se ne slažemo, odnosno na one sadržaje koji nas teraju da preispitamo sopstvene vrednosti ili stavove, verovatno bismo im posvećivali manje pažnje. Računica je ovde vrlo jasna ukoliko za mišljenje pitate velike tehnološke kompanije koje profitiraju od društvenih mreža, striming platformi i drugih digitalnih usluga .

 

Ovakav sistem, piše Helberger (2019. prema Ninković Slavnić i Milivojević, 2023) zasnovan je na vrednostima liberalne demokratije i favorizuje interese pojedinaca nad interesima zajednice. Ninković Slavnić i Milivojević (2023) pozivajući se na druge autore navode i da „platforme ne zanimaju pojedinci već je tehnologija personalizacije zasnovana na rastavljanju korisnika na setove podataka koji se smeštaju u komodifikovane kategorije od kojih nastaje ‘nova generacija prognostičkih proizvoda’ koji počivaju na logici razvlašćivanja ljudi u okviru nadzornog kapitalizma”.

U tom kontekstu, treba razumeti da algoritmi imaju veliki uticaj na donošenje političkih odluka kod pojedinaca, a zatim i na političke procese u globalu. Algoritmi danas u velikoj meri oblikuju javno, političko mnjenje zatvarajući nas u filter-mehure. Šta je tu problem? Problem je što u realnosti postoji mnogo više mišljenja, stavova i ideja od onih koje mi podržavamo. Ako predugo obitavamo u filter-mehurima rizikujemo da izgradimo iskrivljenu sliku stvarnosti i društva u kom živimo.

Evropska komisija filter-mehure definiše kao okruženje u kom ljudi čuju ili vide samo vesti i informacije koje podržavaju njihova postojeća uverenja i stavove. „Ovaj efekat se može pojačati na internetu u zavisnosti od toga koje osobe ili koje stranice korisnici odluče da prate ili s kojima da se povežu” navodi Evropska komisija u „Smernicama za nastavnike i edukatore za suzbijanje dezinformacija i promovisanje digitalne pismenosti kroz obrazovanje i obuku“. Zatvaranje u filter-mehure dovodi do nastanka eho-komora: „okruženja u kojima se mišljenje, politička sklonost ili uverenje korisnika u vezi s nekom temom pojačavaju usled ponovljenih interakcija s kolegama ili izvorima koji imaju slična uverenja i ideologije”, navodi se u Smernicama.

Internet kao globalno selo, o kojem je nekada govorio Maršal Makluan, danas više liči na izolovana digitalna ostrva, tumači se na sajtu magazina Vajerd (eng. Wierd). Ta ostrva se, piše ovaj portal, plutajući iz dana u dan, sve više udaljavaju jedna od drugih srazmerno tome koliko naša iskustva na internetu postaju sve više personalizovana. Posledica filter-mehura je, dakle, dodatna, još intenzivnija polarizacija društva. Džonatan Hajt, socijalni psiholog iz Sjedinjenih Država u tekstu za Atlantik pod naslovom „Da, društvene mreže, zaista, potkopavaju demokratiju” piše da se polarizacija tokom prethodne decenije – tj. one decenije u kojoj su društvene mreže zaživele u svetu – istakla kao globalni trend.

„Suštinski problem sastoji se u tome što filter-mehuri pogoršavaju polarizaciju tako što nam dozvoljavaju da živimo u sopstvenoj onlajn eho-komori i ostavljaju nam samo ona mišljenja koja visoko vrednujemo, umesto da dovedu u pitanje i ospore naše vlastite ideje”, pišu Vordl i Derakšan u gorepomenutom izveštaju Saveta Evrope „Informacijski poremećaj”.

Ima li rešenja?

Prvi korak ka ‘rešenju’ svakako jeste edukacija i osvešćivanje javnosti, a pogotovo mladih i dece o tome kako uopšte algoritmi funkcionišu, koji su interesi tehnoloških kompanija, a koji političkih elita i kako svaki od tih entiteta (zlo)upotrebljava algoritme i naše prisustvo na društvenim mrežama. Postojali su različiti pokušaji da se kroz medije ‘probuše’ informacioni baloni, pa je tako platforma BuzzFeed kreirala progam Izvan tvog balona (eng. Outside Your Bubble) kao svojevrsnu neutralnu platformu koja prikuplja stavove sa različitih strana interneta. Gardijan (eng. The Guardian) je pokrenuo kolumnu „Probuši svoj balon” (eng. Burst Your Bubble), a postoji i sajt AllSides (Sve strane) na kom se mogu pronaći vesti koje potiču sa svih strana političkog spektra.

Ipak, i u takvoj ponudi različitih perspektiva ljudi će najverovatnije i dalje nastojati da konzumira informacije koje potvrđuju njihove ranije ustanovljene stavove i mišljenja. Čak i ukoliko bi nam društvene mreže nudile sadržaje koji nisu u skladu sa našim vrednosnim okvirom, pitanje je koliko bismo pažnje posvećivali takvim informacijama. Ono na čemu se može insistirati kada su u pitanju društvene mreže i njihovi vlasnici, jeste veća transparentnost po pitanju funkcionisanja algoritama. Ostalo je na nama – medijskim radnicima, civilnom društvu, roditeljima i prostvenim radnicima. Mi smo dužni da edukujemo nove generacije i navedemo ih na kritičko preispitivanje sopstvenih stavova i vrednosti, kao i svega što se u njihovom informacionom okruženju nalazi.

Korišćeni izvori:

1. Ninković-Slavnić, D. i Milivojević, S. (2023). Zabrinutost korisnika društvenih mreža zbog algoritamske personalizacije vesti. U: Sociologija/Sociology: Journal of Sociology, Social Psychology & Social Anthropology 65.3.

2. Wardle, K. and Derakhshan, H. (2017). Informacijski poremećaj: Ka interdisciplinarnom okviru za istraživanje i kreiranje sektorske politike”. Savet Evrope.

3. Evropska komisija. (2022). Smernice za nastavnike i edukatore za suzbijanje dezinformacija i promovisanje digitalne pismenosti kroz obrazovanje i obuku.

Darija Stjepić