search icon Arhiva

Vesti putuju polako – od Kantona 10 do Vojvodine

Iako su Drvar u Bosni i Hercegovini i Bač u Vojvodini udaljeni više od 400 kilometara, postoje stvari koje ih povezuju. Jedna od njih je nedostatak kvalitetnih medija u njihovoj sredini. Tamo gde nema kvalitetnih informacija, ljudi se samostalno organizuju. Tako je Ivana Bosnić u Drvaru, mjestu u kojem živi oko 7.000 stanovnika, u Fejsbuk grupu okupila više od 6.000 članova.

Pišu: Vanja Stokić (eTrafika.net) i Zoran Strika (021.rs); Foto: Fotobaza.ba

Nedostatak informacija, novinarskih priča, osnova je i za osujećivanje bilo kakve lokalne inicijative. Godine 2020. u Baču je opoziciona grupa građana „Moj Bač“ ostvarila dobar rezultat, ali tokom četiri godine nisu imali pristup medijima i sa građanima su teško dijelili opštinske probleme, ali i potencijalna rješenja.

Informativne pustinje su izraz koji se u novije vreme koristi kako bi se ukazalo na teritorije u kojima ne postoje mediji, odnosno proverene informacije. O njemu se naširoko govori u Sjedinjenim Američkim Državama, a nedostatak kvalitetnih vesti muči kako Bosnu i Hercegovinu, tako i Vojvodinu.

Ipak, situaciju u BiH i Srbiji dobro opisuju reči predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije i urednika Kikindskih novena — medija je više nego ikad, a informisanost građana je nikad slabija.

Kanton 10

Novinar Ale Kamber je već u prvim godinama nakon rata odlazio u Drvar, Bosansko Grahovo i Glamoč kako bi u medije doneo priče iz zapostavljenog dela BiH. Ponekad je na terenu radio pod zaštitom SFOR-a.

Te godine nisu bile dobre ni za ljude, ni za vijesti. Tokom rata koji je obuhvatio cijelu Bosnu i Hercegovinu, raseljeno je 2,2 miliona ljudi. Nakon što je krajem 1995. godine, rat okončan Dejtonskim mirovnim sporazumom, povratak na ognjišta je počeo, polako i oprezno. U porušenim gradovima često nije bilo ničega osim napuklih temelja, pa ni načina da se u druge gradove pošalju vijesti o problemima povratnika ili poneka lijepa priča koja bi i druge motivisala da se vrate na svoja ognjišta.

Sada penzionisan, Kamber se prisjeća da su se ljudi vraćali u porušene gradove, bez osnovne infrastrukture i lokalnih medija. Zbog toga je ovaj dio BiH smatran crnom rupom. Shvativši da se dio kantona u kom živi nalazi u medijskom mraku, on je iz Livna povremeno putovao do Bosanskog Grahova, Drvara i Glamoča, da bi za nekoliko medija, prvenstveno Dnevni Avaz i BHRT izvještavao o stanju u ovim mjestima.

Zajedno sa kolegama i koleginicima iz Livna prelazio je između 30 i 100 kilometara u jednom smjeru ne bi li javnosti donio priče iz ovog kraja. Ale Kamber i Hajrudin Gromilić otkrili su prve povratnike, ohrabrivali ih u opstanku, zbog čega su bili meta napada, ponekad doseljenih Hrvata, a ponekad i lokalne policije.

Ističe da su obrađivali sve teme, od reportažnih pa do istraživačkih, a posebnu pažnju su pridavali diskriminaciji bilo koje vrste i ugrožavanju ljudskih prava. Toga je, nažalost, bilo i previše.

„Posebno je bilo složeno raditi priloge za elektronske medije zbog nedostatka adekvatne tehnike, pa su prilozi nerijetko proslijeđivani u redakcije autobusima, ili na neki drugi način dostavljani i bili su jako dobro čitani, slušani i gledani. Nakon naših izvještaja sa ovih, ali i ostalih dijelova Kantona 10, ubrzo su pristizali i novinari iz većih centara, pa i iz stranih medija“, priča Kamber koji je sa svojim kolegama iz Livna ovaj teren „pokrivao“ 25 godina.

Foto: Darko Kojić/Fotobaza.ba

Ove tri opštine Kamberu i njegovim kolegama bile su posebno zanimljive jer je među ljudima postojala jaka želja za povratkom, posebno u Drvaru. No, to nije odgovaralo vladajućim strukturama koje su želele da očuvaju etničke linije razgraničenja. Zbog toga je izveštavanje iz ovih opština tada, a i danas je, bilo složeno i izazovno. Ipak, povratnici su to cijenili i neretko se zahvaljivali na iscrpnom i profesionalnom izveštavanju.

Kamber priča da je jedino u Drvaru obnovljen rad lokalnog radija koji je dobrim dijelom pod uticajem vladajućeg Saveza nezavisnih socijaldemokrata i Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine.

„Tokom rata i godinama nakon rata u ovim općinama nije bilo uopće signala RTV BiH/BHRT niti u prodaji pisanih bh. medija izuzev iz Hrvatske, a kasnije i iz Banjaluke, što je jedno vrijeme vrijedilo i za Livno, Kupres i Tomislavgrad. Posljednjih godina po tom pitanju situacija je nešto bolja, ali je još uvijek daleko od očekivanog, jer je napredak u svakom pogledu jedva primjetan. Čak bi se prije moglo govoriti o vraćanju unazad, jer iz navedenih općina, u koje se u početku s optimizmom i nadom vraćalo, sada se ponovo sve više iseljava zbog besperspektivnosti, uništene privrede i gaženja ljudskih prava, posebno povratničkih“, opominje Ale Kamber.

Gotovo tri decenije nakon rata u Drvaru radi samo jedna novinarka i jedan medij. Radio Drvar bi ove godine trebalo da proslavi 50 godina postojanja, ali razloga za slavlje nema mnogo. Sve češće je na ivici gašenja, zapošljava dvije osobe, a Jelena Dešić je i novinarka i direktorka.

Radio finansira Opština Drvar, u kojoj je na vlasti SNSD. Osim toga, Dešić je dopisnica i Novinske agencije Republike Srpske (SRNA), a u tom bh. entitetu na vlasti je takođe SNSD. Osim toga, ona je prije dvije godine bila kandidatkinja SNSD-a za Skupštinu Kantona 10. Ipak, ne smatra da je njen politički angažman uticao na njen novinarski rad, te dodaje da je ljudi prepoznaju kao osobu koja im je uvijek na usluzi i kojoj se obraćaju kada imaju neki problem.

Što se tiče programa koji emituje radio Drvar, zbog ograničenih kapaciteta osoblja i malog broja događaja, on se većinom popunjava vijestima iz drugih medija, kao što je Radio Republike Srpske, takođe javni servis. Vijesti iz Drvara za agenciju Srna šalje svakog drugog dana. Ovo je sve češće boljka lokalnih medija, koji se nerijetko, usljed ograničenih kapaciteta, oslanjaju na centralizovane vesti.

„Nekad se zna desiti da dnevno imam tri, četiri informacije iz Drvara, nekad u dva dana nemam nijednu. To su tekstovi od reportaža pa do nekih informacija da je nestalo struje, da je Drvar posjetio neki zvaničnik, tu su priče o privredi, sportu, društvu, kulturi… Nekih desetak godina se bavim ovim poslom, slobodno mogu kažem da je Drvar izašao iz nekog medijskog mraka. Jednostavno su i neke druge televizijske kuće iskazale interesovanje i dolaze, pa ne mogu reći da je svakodnevno, ali često dolaze u Drvar da rade određene teme. Najčešće je riječ o povratku u Drvar“, govori Dešić.

Foto: Maja Vican/Fotobaza.ba

Ona smatra da su građani Drvara dobro informisani, a jedan od razloga je to što imaju pristup društvenim mrežama. Da se mladi informišu preko društvenih mreža potvrđuje Milan Papak, Drvarčanin koji uskoro završava srednju školu.

„Informišem se preko interneta. U kući imamo običaj da pustimo lokalni radio, ali to je najčešće radi muzike. Imaju oni i neki svoj program, mada to meni nije ništa posebno. Nije to zanimljivo nama mlađima“, priča Milan.

Dodaje i da ga zanimaju političke teme, te prati dešavanja u zemlji i inostranstvu, a osim toga interesuju ga i muzičke teme, jer se i sam bavi muzikom. Smatra da postoji dosta tema u vezi sa Drvarom o kojima bi mediji mogli da izvještavaju. Mjesto u kom živi povezuje se sa desantom iz Drugog svjetskog rata čiji je cilj bio da se zarobi Josip Broz Tito, ali, ističe, Drvar je više od toga.

Smatra da Drvaru nije potrebno pokretanje novih medija, već osnaživanje već postojećeg radija, prvenstveno kroz finansije. To bi dalje rezultiralo većom proizvodnjom sadržaja i većim dosegom publike. Dok se to ne desi, njemu i većini njegovih sugrađana glavni izvor informacija je jedna Fejsbuk grupa.

„Ivina grupa nam na neki način ovdje dođe kao lokalne vijesti. Tu se objavljuje sve, od oglasa, preko snimaka iz prirode do humanitarnih akcija. Veliki je izvor informacija i baš je dobra stvar“, ističe Milan.

Pomenuta Iva je zapravo Ivana Bosnić, profesorka engleskog jezika u Drvaru. Ona je prije dvije godine pokrenula Fejsbuk grupu, pod nazivom Iva (moja stranica o Drvaru), sa željom da ovdje dijeli lijepe priče i oglase iz Drvara.

Iako nema iskustva u novinarstvu, po instinktu je kreirala vrlo jasnu uređivačku politiku u grupi. Objave se filtriraju po važnosti i relevantnosti za pratioce, uvrjedljivi komentari se brišu, a ispod pojedinih objava se čak zabranjuje komentarisanje. Iako možda sve to zvuči banalno, ovakva pravila nema većina mejnstrim medija u BiH, pa se ispod njihovih objava često šire mržnja i pozivi na linč. U Ivinoj grupi se takve stvari ne tolerišu.

„Bazirala sam se na informativni dio. Objavim ja poneki problem, recimo oko uličnih pasa ili deponije, ali ljudi krenu svašta da pišu i da vrijeđaju druge ljude. Ja sam odgovorna za sve što objavim i sve što se tu dešava. I to je to. Vjerovatno ljudi negoduju kad obrišem neki komentar i misle da podržavam nekog drugog, ali to me baš briga. Gledam da nikoga ne vrijeđamo, da je to korisno čitaocu“, pojašnjava ona.

Njena vizija ove grupe je vrlo jasna. Želi da stvori platformu na kojoj građani mogu da vide sve što ih interesuje  vezano za Drvar, kako oni koji žive u ovom gradu, tako i oni koji su se odselili u inostranstvo. Da vide napredak, ali i problem, kako bi mogli da pomognu.

„Ja sam bazirana na Drvar i ljude koji su nešto uspjeli. Recimo, jedna djevojka radi na usvajanju djece u Srbiji, naša djevojka iz Drvara. To je izašlo u srbijanskim novinama i ja ću to objaviti, da se zna. Ne znam kako bih to stručno rekla, ali ovo je neko mikro novinarstvo vezano za Drvar. Drvaru je potreban lokalni portal. Kod mene je sve na finjaka, a trebalo bi da se postavljaju pitanja zašto su putevi ovakvi, zašto nema rasvjete i slično. To je mnogo iznad mene, ja sam profesorica engleskog, nisam završila žurnalistiku“, iskrena je ona.

Međutim, bez obzira na to što nije školovana novinarka i što ne radi u medijima, njena sredina je prepoznaje kao važan kanal za prenos informacije do većeg broja ljudi.

„Trenutno Dom zdravlja nema svoju stranicu, morali su da je ukinu. Pa se meni ljudi javljaju da pitaju kad koji doktor dolazi. Onda ja odem ispred bolnice i fotografišem njihovo obavještenje pa objavim u grupu, čisto da ljudi znaju. Lakše je da ljudi vide onlajn nego da oni sami idu. Juče su mi se javili iz bolnice, zamolili da objavim da građani idu direktno na njihov sajt“, govori ona.

Foto: Ajdin Kamber/Fotobaza.ba

Naglašava da sve ovo radi ‘usput’, ali joj vođenje grupe oduzima mnogo vremena. Ipak, povratne reakcije njenih sugrađana joj govore da im njen rad mnogo znači. U mjestu gdje mediji praktično i ne postoje, ovaj način samoorganizovanja je zaista vrijedan.

„Mislim da su ljudi ovdje vrlo dobro informisani, ovo je malo mjesto, ljudi saznaju sve ličnim kontaktom. Ljudi iz drugih mjesta treba da dobijaju više informacija iz Drvara. Ovdje ima jako kvalitetnih stvari i ljudi o kojima se može pisati, koji rade nešto pozitivno u životu, a o kojima se ne zna. Trebalo bi da se uloži novac u radio koji već imamo. Kad već imamo nešto, da to bude bolje. Taj radio je slušan, prate ga ljudi. Puste vijest kad bude sjednica u Drvaru, sve se snima pa se emituje da ljudi znaju šta se dešavalo. To je nešto najinformativnije što se može dobiti iz Drvara“, govori Ivana Bosnić.

Trenutno je u grupi 6.400 ljudi, dok po posljednjem popisu stanovništva u Drvaru živi 7.036 građana. Fejsbuk stranica Radija Drvar broji samo 341 pratioca, a objave se svode na dijeljenje sadržaja sa drugih stranica ili skenirana saopštenja različitih institucija i javnih ustanova.

Udruženje BH novinari je 2021. godine, objavilo istraživanje pod nazivom „Lokalni mediji – kvalitet medijskih sadržaja i informacija za građane, pluralizam mišljenja i različitost izvora informacija“. Analizirano je 948 sadržaja iz lokalnih medija iz cijele Bosne i Hercegovine, a jedan od glavnih zaključaka jeste da lokalni mediji ne stavljaju fokus na javni interes, iako je to njihova osnovna uloga.

„Lokalni mediji se uglavnom bave lokalnom politikom, prenoseći stavove lokalnih zvaničnika i drugih političkih aktera u lokalnoj zajednici. Jesu prisutne teme koje su od javnog interesa, ali način na koji se te teme obrađuju ne pomaže građanima da dobiju kvalitetne informacije o tim temama“, navedeno je u istraživanju.

Utvrđeno je da se većinom samo izvještava o dnevnim događajima, umjesto da se problemi obrađuju tematski. Takođe, u medijskim izvještajima se ne mogu čuti različita mišljenja i argumenti svih strana, već isključivo sagovornici koji zastupaju isti stav. Kao dominantan princip rada lokalnih medija ističe se kopiranje sadržaja iz drugih izvora, umjesto kreiranja sopstvenih.

Bač, Inđija, Kikinda, Vojvodina

Prema podacima iz baze onlajn medija u Srbiji, gotovo u trećini od 45 vojvođanskih opština nema lokalnih medija. Pojedini mediji izveštavaju o dešavanjima iz više opština, pa postoji kakva-takva medijska pokrivenost. Sve se ovo može posmatrati i u političkom kontekstu, u kojem lokalne inicijative ne dobijaju prostor u medijima koji su najbliži njihovom glasačkom telu. Umesto o lokalnim problemima, u lokalnim medijima se više izveštava o nacionalnoj politici.

Jedna od opština u kojoj nema medija jeste Bač. Godine 2020, Zdravko Vulin je iznenadio mnoge kada je grupa građana „Moj Bač“ ostvarila dobar rezultat i ušla u opštinski parlament. Međutim, tokom četiri godine medijski mrak se teško probijao.

Vulin kaže da je Bač za njega jedno od najdivnijih mesta na svetu, ali da je, kada je reč o informisanju, ono prilično nedostupno za većinu građana. Bač nema lokalni informativni portal, štampani, TV ili neki drugi medij.

„Postoji neka vrsta međuopštinskog glasila koje kontroliše vladajuća stranka i koja služi za servisne informacije. Nekada je to bio Radio Bač, čuvena radio stanica, na kojoj su bile i emisije nacionalnih manjina, mogli ste da čujete i odličnu muziku i bitne informacije… Sada su se stvari svele na opštinski sajt koji je sigurno jedan od primera kako opštinski sajt ne bi trebalo da izgleda. Tako na ovom sajtu stoji da je dostupan i na kineskom i arapskom jeziku, ali to u stvari ne postoji. Lepo je što postoji opcija kineskog i arapskog jezika, to pokazuje da je Bač svet, ali bi bilo dobro da za početak napravimo rubrike i funkcionalni sajt na srpskom i na jezicima nacionalnih manjina u Baču“, kaže Vulin.

Kao prva opoziciona grupa u Baču, građani bi trebalo da čuju njihov glas makar tokom skupštinskih zasedanja. To, međutim, nije slučaj.

„Do skoro je postojao ugovor sa lokalnom televizijom iz Odžaka o snimanju i naknadnom emitovanju materijala sa Skupštine Opštine Bač. Čak i taj pokušaj informisanja je opstruisan raznoraznim izgovorima — za vreme korone su tvrdili da nema dovoljno mesta da bi se realizovao prenos. Sada taj ugovor jednostavno nije produžen. Takođe, postoji lokalna radio stanica koja pravi audio zapis sednice skupštine, ali to sigurno nije način da se ljudi privuku i da se informišu u vezi sa radom lokalnog parlamenta“, dodaje Vulin.

Foto: Melani Isović/Fotobaza.ba

Predsednik Nezavisnog društva novinara Srbije Željko Bodrožić je ujedno i urednik lokalnog medija Kikindskih novina, koje trenutno ne izlaze. Kako objašnjava urednik medija iz Banata, ukoliko ne postoje projekti koji bi podržali rad medija, on teško može da opstaje, jer se na tržištu oglašavanja nalazi na crnim listama i ne može da zarađuje novac zahvaljujući svojoj čitanosti.

„Banat je crna rupa. Neki delovi Vojvodine su potpuno zapušteni. U Kikindi je pre šest godina sa radom prestala VK televizija, našli su se na crnoj listi i ukinuti su im oglasi. Sever Banata je i pre bio problem, jer u svakom smislu predstavlja slepo crevo i sada je čitava scena spala na jednu televiziju, koja bi mogla da se zove i SNS televizija, tu su i dva radija koja su ubacila propagandni informativni program, i ostale su još jedne novine. Portali su uglavnom naprednjački ili izbegavaju da izveštavaju o političkim dešavanjima, ne mešaju se u aktuelna društvena i politička pitanja. To je način da sebi obezbede život, da ih ne ugase, mnogi su to videli kao način za svoj opstanak“, objašnjava Bodrožić.

Pre 35 godina godina „Panonski mornar” Đorđe Balašević otpevao je stih da „mogu mediji biti i bedniji – ali ne baš mnogo”. Na tom tragu je i paradoks na koji ukazuje Bodrožić – danas u Vojvodini medija ima mnogo, ali ih suštinski ima malo. Ova rečenica bi mogla da bude jasnija ukoliko se pažnja skrene na nedavno istraživanje Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) o kreiranju medijske mreže za, kako su nazvali, blaćenje opozicije.

Naime, od 1. do 17. decembra 2023. godine, tokom izborne kampanje u Srbiji, u vojvođanskim medijima objavljeno je barem 70 tekstova koji su potekli sa beogradskog portala 24sedam, a kojima se napada opozicija. Ovi manipulativni tekstovi reprodukovani su više od 470 puta u barem 16 medija širom Vojvodine. Tako su se lokalni mediji u pokrajini, umesto na informisanje građana i priče o problemima iz svoje sredine, usredsredili na napadanje političkih protivnika aktuelne vlasti.

Iako u razvijenim demokratijama lokalni mediji predstavljaju važan deo medijskog pejzaža, u Srbiji se oni tumače kao jedan od propagandnih kanala. Postavlja se pitanje u čijem je interesu njihovo postojanje ukoliko ne ispunjavaju informativnu ulogu? Zbog toga se sve češće osnivaju lokalne Viber i Fejsbuk grupe u kojima neretko zavladaju kakofonija i neproverene informacije. Nasuprot tome, oni koji žele da rade u korist svoje zajednice, nemaju pristup tržištu koje je uglavnom podeljeno među velikim agencijama i medijskim kompanijama.

Kako beleži Aleksandra Krstić sa Fakulteta političkih nauka u svojoj publikaciji „Na šta mislimo kada kažemo… Lokalni mediji kao nosioci promena u lokalnim zajednicama u Srbiji“, prema Indeksu održivosti medija, u Srbiji ima preko 2.200 registrovanih medija koji zajedno čine neodrživ mešovit sistem u kome su profesionalno novinarstvo, medijski pluralizam i sloboda medija na izuzetno niskom nivou i često pod uticajem vlasti.

Bodrožić smatra da smo „premreženi registrovanim i neregistrovanim medijima, dok ono malo slobodnih medija u Vojvodini radi u nemogućim uslovima“.

„Njima su zatvoreni pristupi novcu, a osim toga ne mogu ni da rade svoj posao onako kako bi želeli, jer im vlast ne odgovara na pitanja. U nekom ranijem periodu, postojao je makar medijski pluralizam i on je u Vojvodini bio najizraženiji. U svakom gradu ste imali radio, novine, oni su bili različitih svetonazora, ali su poštovali kodeks. Kontrola vlasti je postojala, ali u odnosu na sadašnje vreme, to je bilo Periklovo doba“, dodaje Bodrožić.

Tu se dolazi do ključnog pitanja – kako građani mogu bilo šta da promene na bolje u svojoj zajednici ukoliko su u startu uskraćeni za informacije o tome šta se zaista dešava u njihovoj sredini?

„Pravo na informisanje je zagarantovano Ustavom, ali ono ovde ili ne postoji ili je reč o zloupotrebi informisanja na razne načine, ne postoji objektivnost, ne postoji rad u službi građana, već se radi u interesu vladajućih struktura u opštini Bač. Da bi neki pojedinac došao do bilo kakvog oblika organizovanja, on mora da pređe veliku razdaljinu da bi najpre došao do minimuma potrebnih informacija. Ali, osim toga, vi imate potrebu za informacijama o raznim konkursima, o subvencijama za poljoprivrednike, eventualno nekim stipendijama. Nažalost, pravovremena i tačna informacija predstavljaju retkost u Baču“, kaže Zdravko Vulin.

Istraživanja pokazuju da autoritarnim političarima opada podrška u onim regionima u kojima glasači imaju pristup nezavisnim medijima, odnosno tamo gde postoji i kritika vlasti. U Inđiji su dugo godina građani dobijali kvalitetne informacije iz svoje sredine, ali je 2016. godine napravljen, kako kaže Verica Marinčić, urednica IN Medija, presek.

Tom preseku, koji je označio zatvaranje institucija kako prema medijima, tako i prema građanima, prethodila je promena vlasti u ovom gradiću između Beograda i Novog Sada. Upravo u takvim okolnostima, u kojima su mediji zaćutali, institucije se zatvorile, a građani ostavljeni na cedilu, Verica Marinčić je zajedno sa kolegom Miodragom Blečićem osnovala prvi nezavisni medij u Inđiji. Od samog starta bili su meta napada, a sve je kulminiralo kada je Marinčić u martu ove godine nasilno izgurana iz opštinske zgrade.

„Vlast je postala potpuno zatvorena za medije. Ranije je između lokalnih vlasti i samih građana bilo mnogo više komunikacije, a mediji su mogli da dobiju informacije koje ih interesuju. Te 2016. je napravljen presek, institucije su postale zatvorene kako prema građanima, tako i prema medijima, ne možemo da dođemo do informacije. Mi smo napravili IN medij kao slobodan prostor, produženu ruku građana. To je, naravno, teško, upravo zbog te zatvorenosti, ali nam se građani obraćaju“, navodi Marinčić.

Predsednik NUNS-a Željko Bodrožić ukazuje i na to da koliko god vlast želela da sakrije lokalne teme i probleme, ljudi uvek o nečemu pričaju. Umesto pravih medija i proverenih informacije, na ulici nastaju ono što nazivamo „Radio Mileva“, a glasine koje se kreću od usta do usta teško je kontrolisati.

Postoji nešto i do želje samih građana da budu objektivno informisani. Marinčić je skeptična kada je reč o tome da li bi ih građani branili u slučaju pokušaja gašenja jedinog medija u Inđiji koji donosi priče od interesa za javnost. Kako kaže, između dezinformacije i mira, birali bi svoj mir, a živeli bi dezinformisano.

Tako danas, deluje, živi najveći broj stanovnika Vojvodine. Između spina i manipulacije, dezinformacije i tek poneke prave informacije. Ali, smatra Marinčić, nada uvek postoji.

„Kako su uspeli naglo da naprave presek, rez, sigurna sam da može da se sve odjednom vrati na pravi kolosek. Verujem da će se ta skrivena podrška prebaciti u mogućnost normalnog funkcionisanja, jer mediji tome služe. Perspektiva nije svetla, ali ka tom normalnom funkcionisanju želimo da idemo, da radimo normalno i da stvari isto tako funkcionišu“, zaključuje Verica Marinčić.

 

Srbiji nisu potrebni... AI Verify: Provera...