search icon Arhiva

Vrednosti i zamke građanskog novinarstva u digitalnoj eri

Građansko novinarstvo (engl. Citizen Journalism) nije profesionalno novinarstvo[1]. Termin se dovodi u vezu sa običnim građanima koji prikupljaju i distribuiraju određene informacije namenjene široj publici, često o događajima i pojavama u kojima su sami učesnici ili samo svedoci. Takve informacije javno se plasiraju najčešće putem onlajn medija, odnosno društvenih mreža i mobilnih platformi i ne moraju biti novinarski, žanrovski oblikovane. Cilj je ukazivanje na nešto što je samim građanima važno ili zanimljivo, a šta ne mora da bude predmet interesovanja profesionanih medija ili je reč o kriznim situacijama (saobraćajnim nesrećama, elementarnim nepogodama, terorističkim napadima, uličnom nasilju, školskom nasilju) i profesionalni novinari nisu još stigli da o tome izveste svoje redakcije.

„Građani koji učestvuju u tom procesu žele da istraže neki događaj ili da pruže informaciju sa lica mesta nekog događaja i to onu informaciju koju bi veliki mediji možda i prevideli (…) Glavna ideja građanskog novinarstva je da ljudi koji nemaju profesionalno novinarsko iskustvo, a koriste sredstva modernih tehnologija, pre svega internet, mogu da stvaraju sopstvene tekstove, ili da komentarišu pisanje medija, dodajući im novo značenje[2]”.

Postoje mnogobrojni primeri građanskog izveštavanja i aktivizma (preko društvenih mreža) i to najčešće kada je u pitanju neka prirodna katastrofa, protesti ili tragedija, ali i društvena akcija (npr. prikupljanje novca za lečenje teško obolele dece). Opasnost od (ne)namernih dezinformacija u građanskom novinarstvu leži u činjenici da informacije ne oblikuju profesionalni novinari koji se ipak drže kritičke distance prema događaju, pojavama i osobama, te se može desiti da se ponekad ne mogu razdvojiti činjenice od nebitnih, isfabrikovanih i podataka obojenih ličnim viđenjem, pa potencijalna vest može da izgubi na svojoj informativnoj vrednosti, uprkos dobroj nameri.

Ipak, čini se da je građansko novinarstvo pozitivno uticalo na same medije, budući da su sada blogovi na sajtovima i društvenim mrežama tradicionalnih medija sastavni deo ponude. Novinari veoma često prate i prenose informacije sa Tvitera koje dobijaju građani.

Pretečom građanskog novinarstva se može smatrati rubrika „Mi i vi na istom poslu” koja je od samog osnivanja dnevnih novina Politika, 1903, bila deo rado čitanih sadržaja jer su tu čitaoci pisali o svim nepodopštinama koje ih muče. Na žalost krajem osamdesetih i početkom devedesetih sa poslednjih stranica premeštena je na drugu stranu i postala neetički prostor za širenje mržnje prema drugim nacijama i manjinama, kao i za ratnohuškačke sadržaje[3].

No nije samo Politika objavljivala „pisma čitalaca”, tu stranicu je negovao i novosadski Dnevnik i mnogi regionalni i lokalni listovi, ali je samo Politika objavljivala krajem osamdesetih i početkom devedesetih naručene tekstove u okviru rubrike „Mi i vi na istom polsu” kao da su pisma čitalaca. Često su ih pod pseudonimom pisali srpski nacionalistički opredeljeni intelektualci.

Inače valja dodati i to da su pisma čitalaca u normalna vremena često bila prva informacija i podsticaj profesionalnim novinarima da istraže dublje i anlitičnije šta se to stvarno dešava u nekoj maloj sredini. Neke velike istraživačke priče započele su na osnovu pisma čitalaca, dakle građanskog novinarstva.

Prvi pokušaji da se građani zaista aktivno uključe u prikupljanje informacija o pojavama i događajima u kojima su sami učestvovali, i koje bi slali redakciji novina, a urednik i vlasnik, jer  je ideja bila da to budu prve privatne novine u Srbiji, bi ih samo sortirao, pojedinačna izdanja uređivao i organizovao njihovo štampanje i distribuciju. Ovakav način funkcionisanja dnevnih novina bila je ideja višedecenijskog šefa dopisništva Politike iz Novog Sada Siniše Nikolića. Ovaj vrsni novinar, tada srednje generacije, je došao na ideju sredinom osamdesetih da izdaje novine koje će praviti sami čitaoci, dake građansko novinarstvo u pravom smislu te reči. Ali tadašnje političke valdajuće elite to nisu baš dobro primile tako da je Sinišu Nikolića osudilo Udruženje novinara za maltene antidržavnu delatnost i izbacilo ga iz udruženja, čak su održani i neki sastanci saveza komunista u medijima o toj njegovoj inicijativi za pokretanje privatnih novina koje bi pravili građani, a ne profesionalni novinari. Jako malo novinara se ogradilo od potpuno iracionalnih napada i politikantskih osuda, ili čak branilo Sinišu Nikolića. On je praktično sa tim „skandalom” i završio profesionalnu karijeru, iako je ta ideja tada u svetu već počinjala da se realizuje kao nešto novo, demokratično a i jeftino jer se saradnici građanskog novinarstva u principu ne honorarišu.

Druga takva inicijativa koja je pokrenuta znatno kasnije pa je i stoga verovatno bila uspešna jer je, kako se to uobičajeno kaže, „sazrelo vreme”, vezana je za  televiziju Novi Sad. Ova medijska kuća je početkom drugog milenijuma pozvala gledaoce da svaki dan šalju fotografije uz objašnjenje o čemu je na snimku reč u okviru stalne rubrike „Građani javljaju” u televizijskoj emisiji Novodsadske razglednice, sada javnog servisa Vojvodine.  Građani su fotografisali ono što im smeta u Novom Sadu na primer parkirani automobili na trotoaru, razrovani kolovozi, polomljene ograde, srušeni deo fasade neke stare oronule zgrade i tome slično i uz fotografiju uobičajeno je bilo sledila bi i informacija.

Danas je ovakvih inicijativa malo. Zamenile su ih nove digitalne medijske tehnologije razvoj Interneta, pojava blogova, foruma i sajtova. Internet i moderne tehnologije, kao i kvalitetni sve manji i sve moćniji gedžeti, uvećana brzina prenosa podataka na različite načine, mogućnost  snimanja događaja mobilnim telefonom gotovo istog kvaliteta kakav su nekada omogućavale samo visokoprofesionalne  televizijske kamere neki su od faktora koji su od građana napravili reportera sa mesta događaja. Svaki dan, nebrojeno fotografija, video klipova, različitih informacija o aktuelnim događajima, ali i drugih sadržaja cirkuliše na portalima koji zvanično jesu, ali mnogi od njih i nisu mediji, zatim na društvenim mrežama poput Tvitera i Fejsbuka i mnogobrojnim drugim kanalima. To je navelo i tradicionalne medije da budu proaktivniji otvore svoje naloge na Fejsbuku i Tviteru i odgovore sve novijim izazovima koji su proizvod digitalne pismenosti. A građani su ovaj izoazov odmah prihvatili. Nisu više samo konzjumeri medijskih sadržaja, već su postali prozjumeri, dakle i oni koji proizvode i oni koji konzumiraju medijske sadržaje i to im se jako svidelo. Virtuelni prostor-vreme je za njih postao neograničeni medij, potpuno otvoren, bez cenziure, pritisaka političkih i ekonomskih društvenih elita. I građani su to iskoristili osetivši se oslobođenim od svih teskoba koje muče tradicionalne medije. Istovremeno medijski profesionalno neuređeni sadržaji su postali „otvoreni” za  manipulativne i lažne sadržaje koji su postali prava pretnja onima koji jesu od javnog interesa i o kojima građani imaju pravo  da  pravovremeno sve saznaju.

Internet je danas postao prostor za „smatranje i ukazivanje” isto koliko i za proverene, istinite sadržaje koji imaju vrednost vesti. Nije tačno da samo profesionalno angažovani obučeni novinari etično i profesionalno obavljaju reporterski i istraživački novinarski posao. Sigurno da postoje i prozjumeri koji su vrlo odgovorni kada je reč o objavljivanju informacija i koji vrlo dobro prepoznaju šta jeste javni interes.

Istovremeno posebno je veoma teško razlučiti šta jeste istina danas u digitalnom  medijskom svetu skrivenih izvora informacija i „kopi pejst” novinarstva bez kritičke distance prema sadržaju, akterima i događajima i pojavama. Medijski i digitalno nedovoljno pismenim građanima, kakvih je mnogo u Srbiji, nije lako da prepoznaju i razdvoje laž od istine, manipulaciju od kritičke distance, lajf fotografiju, video klipove, od onih koje su dodatno „uređene” iz manipulativnih razloga. Čini se da iskreno građansko novinarstvo koje je u mnogim medijski slabo razvijenim i medijski neslobodnim zemljama, na primer u Africi i Aziji, izuzetno doprinelo javnom informisanju, danas u razvijenom digitalnom dobu biva nadjačano manipulativnim i neodgovornim sadržajima koje produkuju prozjumeri. Kanda je više zamki nego li vrednosti građanskog novinarstva danas. Senzacionalizam, nekritičnost, želja za popularnošću bez pravih vrednosti, kao i svrstavanjem među trendsetere i influensere je postalo legitimno u građanskom, digitalnom,  novinarstvu, ili bolje reći autorstvu različitih vidova na internetu. Ipak valja istaći da i dalje učesnici i svedoci nekog kriznog događaja šalju bez zadnjih namera prve snimke sa terena. Uostalom važno je podsetiti da osoba koja je jedina uspela da snimi amaterskom kamerom sa prozora kako avion 11. septembtra 2001. udara u jednu od kula bliznakinja u Njujorku nikada nije „naplatio” svoj snimak koji je bio dostupan bukvalno svima. Građansko novinarstvo samo tim činom steklo je svoj legitimitet u medijski surovom svetu vladavine profita, a ne javnog interesa, u prvim decenijama trećeg milenijuma.

prof. Dubravka Valić Nedeljković, dr komunikologije

[1] O građanskom novinarstvu još i u Dubravka Valić Nedeljković i Dejan Pralica (2021). O novinarstvu i novinarima. Novi Sad: Filozofski fakultet.

[2] Krstić, Aleksandra (2011). Građansko novinarstvo – šanse ili izazovi za novinarsku profesiju. CM, br. 20, god. 6. str.97-115.

[3] Opširnije u zborniku naučnih radova Srpska strana rata, uredio Nebojša Popov (Beograd, 1996. i 2002).

Projekat se realizuje je u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije.  Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

Konstruktivno novinarstvo naspram... „Dan bez smeha...