Balkan Balkancima – Obala Slonovače slonovima

„Srbija Srbima“, pisalo je na jednom beogradskom zidu sredinom devedesetih. Ispod njega, crvenom bojom, nepoznati šaljivdžija dopisao je: „Obala Slonovače slonovima“. Ovaj nesporni izliv kvalitetnog humora i jedan od najadekvatnijih odgovora na primere šovinizma, nije uspeo da oduči nacionaliste sa viškom boje u spreju, svojatanja države, nauštrb svih onih koje Ustav Republike Srbije naziva „ostalima“.

Znamo da nije uspeo, između ostalog i zbog toga što ta mantra politike krvi i tla zjapi sa neborojenih zidova u gradovima Srbije i dan-danas.

Svi balkanski narodi imaju svoju verziju zidnog svojatanja države. „Hrvatska Hrvatima”, „Bosna Bošnjacima”, „Kosovo Albancima”…  Opšte je to mesto nacionalizama izraslih na snovima i politikama o etnički čistim teritorijama.

Može li nas, stoga, iznenaditi skoro uniformisan naslov srpskih tabloida od 9. juna sa kojih je masnim slovima upozoravala identična mantra, prilagođena najnovijoj političkoj inicijativi.

„Balkan Balkancima“.

Samit „Otvoreni Balkan“ održan je 7. i 8. juna na Ohridu, a prisustvovali su mu predstavnici Srbije, Severne Makedonije i Albanije, dok su kao posmatrači prisutni bili i politički izaslanici Crne Gore i BiH. Tu je potpisano više sporazuma i memoranduma o saradnji u oblasti visokog obrazovanja, turizma, kulture i poreskih službi, a događaj je tek zametak ideje o otvorenom Balkanu, zajedničkom političkom projektu ovdašnjih država sa veoma maglovitom evropskom perspektivom.

Ideja je da se, politički nedozrelim društvima, ponudi kakva-takva zamena za pristupanje Evropskoj uniji. Još uvek je politički nejasna i nedorađena, podložna različitim tumačenjima i nejednako prihvaćena i zamišljena u državama Balkana.

Sve to kao da je nateralo urednike tabloida da krenu u potragu za što jezgrovitijom porukom, kojom bi moglo da se zaobiđe pisanje o kompleksnosti te političke ideje, o njenoj neizvesnoj budućnosti, o razlozima za i protiv.

Prenoseći vesti iz Ohrida, dnevni listovi iz Srbije odlučili su se za dva pristupa. Politika, Dnevnik i Kurir držali su se novinarske tradicije u kojoj se citira predsednik, koji veli kako je Otvoreni Balkan „nezaustavljiva incijativa koja privlači sve više prиstalica”.

Dnevni listovi Danas i Alо ovu temu nisu reklamirali na naslovnim stranama, dok su Informer, Telegraf i Blic svoje izveštavanje zaogrnuli u najpogrešniju mantru koja bi trebalo da prati ovakvu političku inicijativu.

„Balkan Balkancima”, jezgrovit je bio Informer 9. juna na kioscima. „Balkan mora da pripada Balkancima”, proširile su tu poruku Večernje novosti. „Balkan mora da pripada balkanskim narodima”, zaokružio je poruku Blic.

Bez obzira na to da li su citirali nečiju izjavu (a to se iz opreme na naslovnicama svakako ne vidi), urednici tabloida pribegli su najjeftinijoj, najopasnijoj, ujedno i najukorenjenijoj asocijaciji na patriotizam. Tako su sa logike po kojoj jedan kvadrat teritorije pripada samo narodu X uspeli da izrastu samo do logike po kojoj svih pet kvadrata pripada narodima X,Y,Z,W i Q, pod zajedničkim nazivom Balkan.

Uspešno su izbegli da objašnjavaju nedovoljno razumljiv koncept Otvorenog Balkana, koji ni političari još nisu definisali do kraja, a svoje čitalaštvo, decenijama baždareno na stavove desno od centra, jasnom su asocijacijom zadržali na poziciji koja ih predugo pozdravlja sa zidova.

Logički netačno, etički pogrešno, novinarski promašeno, psihološki fobično, politički štetno je promovisati ideju saradnje balkanskih naroda mantrom koja, u svojoj suštini, nosi jedino isključivost. Čak je pomalo i shizofreno rascepljena u svojoj nedoslednosti.

Pratimo li valjanost zaključivanja, odnosno valjanost premisa koje dovode do valjanog zaključka, vrlo brzo dolazimo do sledeće postavke:

„Ako Balkan pripada Balkancima

a Srbija se nalazi na Balkanu

Onda i Srbija pripada Balkancima”.

Dosta nezgodno za egzistenciju i budućnost grafita „Srbija Srbima” i sve njene balkanske fasadne blizance.

U novinarskom smislu, ovako uređene naslovne stranice tabloida ukazuju – osim na kršenje nekih od osnovnih postulata zanata, a to je da vest, između ostalog mora da bude tačna, pravovremena, proverena i jasna – na duboku štetnost trenda takozvanog klikbejt opremanja tekstova koji novinara ne ograničava bilo kakvim pravilima. Čak ni obavezom da se drži elementarne pristojnosti koja nalaže da je krajnje neukusno saradnju među narodima Balkanskog poluostrva zarobiti šovinističkom mantrom kojom se, evo već decenijama unazad, ograđuju jedni od drugih.

Ideja o ekonomskoj, energetskoj i kulturnoj saradnji uz dogledno i otvorene granice, ovde je svedena na šovinistčki grafit koji je popularnost stekao u krvavim devedesetim. Kada mediji prišiju floskulu „Balkan Balkancima” nečemu što je kršteno kao „Otvoreni Balkan”, oni nisu samo pogrešno informisali svoje čitaoce već i nastavili da insistiraju na šovinizmu koji je taj Balkan i zatvorio.

Tako stižemo do još jednog legendarnog grafita u predubokom džepu u kojem narodi Balkana kriju sva svoja teritorijalna svojatanja. U jednom bosanskom mestu, na zgradi Pošte, neko je u obzorje rata napisao „Ovo je Srbija”. Uskoro je neko drugi ispod dopisao činjenično potpuno ispravno zapažanje: „Ovo je Pošta, budalo!”.

Ni ovaj nesporni primer kvalitetnog humora i jedan od najadekvatnijih odgovora na izliv šovinizma nije uspeo da oduči autore grаfita da se manu ćorava posla, ali bi mogao da pokaže da odgovorа na loše i huškačko novinarstvo mora i može biti.

Sigurno je da on leži mnogo više u profesionlnom novinarstvu nego u humoru, mada inkriminisana strana ima ozbiljan problem da shvati i jedno i drugo.

Petar Klaić