Twitter
FacebookMesecima nakon izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, na domaćim televizijama pojavila se reklama za pivo koja je bila izvor popriličnog transfera neprijatnosti. Dok su čitave industrije propadale, stotine hiljada ljudi gubile posao a prvi talasi recesije zapljuskivali i naše zabačene obale, likovi u reklami su uz pivo gluvarili ispred zgrade i šeretski ponavljali kako, he-he, “zezaju krizu”. Onda nam je nezaposlenost malko probila plafon pa je situacija postala smešna koliko i ta reklama za pivo.
Smišljajući taj zločin nad humorom, reklamdžije su verovatno htele da se oslone na stereotip o nama kao o naciji koja, eto, ume da uživa i kad je teško, i koja uvek ume da se snađe. Možda je taj ižvakani kliše jedan od razloga zbog kojih u krizna vremena doživljavamo pravu poplavu klikbejt tekstova koji nas nutkaju načinima da svojeručno “zeznemo krizu”.
Da se razumemo, klikbejta uvek ima mnogo, i potpuno je razumljivo zbog čega je tako. Kao forma, klikbejt izuzetno efikasno radi ono što mu je glavni cilj: privlači pažnju, pažnja se pretvara u klikove a klikovi znače pare. Odavno postoji čitav niz plauzibilnih objašnjenja teškoće da se odupremo naslovima koji napadno izostavljaju ključni deo informacije ili namerno navode čitaoce na pogrešan trag. Jedna od hipoteza glasi da kad god primetimo raskorak između onoga što znamo i onoga što želimo da znamo, to stvara emocionalnu deprivaciju. Da bismo se rešili nelagodnog osećaja, podstaknuti smo da potražimo informaciju koja nam fali – odnosno, da kliknemo na vest. Da, čak i kad je naslov glup, poput, „NI SLUČAJNO NE PROSIPAJTE VODU U KOJOJ STE KUVALI JAJA: Razlog će vas ODUŠEVITI“. Neće vas oduševiti, ali nelagoda je tu. Sve što treba da uradimo da je se rešimo je pritisak na taster miša ili dodir ekrana prstom. Što češće to radimo, to nam je lakše da kliknemo ponovo.
Mehanizam je sličan mnogim ovisnostima digitalnog doba i toliko je efikasan da mu tradicionalno novinarstvo ne predstavlja ozbiljnu konkurenciju: klikbejt se zapravo najviše takmiči sam sa sobom. Na mahnitom slobodnom tržištu žute štampe određene teme periodično isplivavaju na vrh gonjene metrikama nauštrb drugih, a specifični tekstovi koji se masovno štancuju u ekonomski nesigurna vremena predstavljaju svet za sebe. Grupišimo ih tematski.
Tri koverte i tuđa gajba
Prva grupa tekstova cilja na to da nam objasni kako nam zapravo ne manjka novca nego snalažljivosti s njim. Jedan od najpoznatijih primera je famozni “sistem tri koverte”, koji objašnjava kako da sa platom od 42 hiljade dinara za tri meseca uštedimo hiljadu evra. Bizarni tekst o tridesetjednogodišnjem Beograđaninu koji ima jednu kovertu u kojoj gomila evre, drugu u koju trpa hiljadarke a treću u koju trpa sitniš pojavljuje se u štampi svakih par godina i predstavlja čitav paket nebuloznih “trikova” kako da se živi praktično bez troškova. Naravno, većina je neprimenljiva, jer naš imaginarni junak stanuje kod devojke (koja plaća celu kiriju), hrani se kod svojih roditelja, oni mu plaćaju račune, a i koristi piće iz njihovog bifea kao poklone.
Neki od naslova nude vam psihološke trikove koji tobože pomažu da uštedite novac, dok se drugi ne ustežu da vam otvoreno saopšte da niste siromašni nego, brate, nesposobni: “Jednostavno NE ZNATE s novcem – ovo su korisni SAVETI sa vas”. Treći vas kljukaju mudrostima stvarnih ili izmišljenih milionera koji hvale vrline štednje (što zasigurno nije izvor njihovog imetka), pasivnih prihoda (koji su publici klikbejta po pravilu nedostupni) ili vas teše kako je “pravo bogatstvo ono što vam ostane kad izgubite sav novac i imovinu”. Što bi se reklo, bravo Koeljo.
Kuhinjska alhemija
Drugi skup tekstova targetira kuhinju. Prehrambeno izobilje je tu, nadohvat ruke, a klikbejt naslovi trude se da ekonomisanje s ostacima hrane predstave kao vrhunsku zabavu. “Ništa lakše nego baciti manju količinu supe. Međutim, čak i od najmanje kolicine preostalog jela koje je još upotrebljivo, iskusna i štedljiva domaćica, uz malo mašte i neke dodatke, lako i brzo može prirediti jelo, često vrlo ukusno”, najavljuje jedan od tekstova. Neki od predloga se svode na to da ostatke hrane pomešate s drugim jelom da se ne bace, dok drugi navode podugačak niz dodatnih sastojaka koji “maštoviti recept” pretvaraju u onaj skeč iz “Mućki” u kom se Triger hvali kako je jednu te istu metlu koristio punih dvadeset godina zato što ju je dobro održavao: 17 puta joj je zamenio glavu a 14 puta dršku.
Domaćinstvu koje se nalazi ispod granice siromaštva naslov “Ne bacajte stari hleb nego napravite ukusnu gurmansku pitu” može da bude relevantan samo dok ne otkrije da uz 500 grama starog hleba u recept ide i 300 grama dimljene slanine, praćeno nizom drugih namirnica. Gledano sa strane, ovaj žanr deluje kao snishodljivo podučavanje ljudi kako da se bolje nahrane iz praznog frižidera. Za maksimalno korišćenje raspoloživih namirnica mnoga domaćinstva u Srbiji ne moraju da čitaju primamljive naslove: na racionalizaciju ih primorava nizak životni standard.
Baba će tebe da leči
Na kuhinju se naslanja sledeća kategorija: zdravlje. Jeste kriza i lečenje jeste sve skuplje i nedostupnije, ali tu su petparački naslovi da pripomognu. U njima Ishrana po pravilu rešava sve tegobe, od nadutosti i glavobolje do zubobolje i menstrualnih grčeva. Poput druida, klikbejt tekstovi nabrajaju za šta su sve dobri crni dud, list smokve i latice ruže, ali lekovita svojstva ima i voda u kojoj je odstojalo sve i svašta. Breskve štite kožu i imunitet. Rakija je naravno lek s gotovo magijskim svojstvima. Sa tolikim obiljem, kome treba apoteka?
Naravno da neke od pobrojanih stvari sadrže u sebi i korisne supstance, ali ovde je reč o kontekstu. Način na koji su često predstavljene pretvara ih u nešto mnogo veće: u “prirodnu” (što se čita kao neškodljivu) ili čak superiornu alternativu stvarnim lekovima i tretmanima. Rana dijagnostika ozbiljnih bolesti često izostaje zato što ljudi nastoje da – često zbog lošeg materijalnog položaja ili pukog straha – odlože ili izbegnu odlazak kod lekara, birajući da sami sebe leče postupcima koje su iz žute štampe i sumnjivih portala iscureli u neproverene glasine.
Sa’ će vidiš kako se to radi
Poslednja vrsta ovih tekstova je najšarenija, jer nudi bezgraničan niz antikriznih “uradi sam” saveta, često krajnje banalnih i/ili neefikasnih. Očistite SAMI klima uređaj. Ako omanete i pokvarite klimu, bez brige: “EVO spiska načina da se brzo rashladite tokom TOPLIH letnjih dana.” Zatreba li, tu je i uputstvo kako da “napravite PRIRODNO sredstvo protiv komaraca”. Ako vam se radi po kući, “OVE TRI VOĆKE vam mogu olakšati čišćenje”, a nakon toga možete usput da “napravite i domaću pastu za DEPILACIJU i REŠITE SE dlačica PRIRODNIM PUTEM!” Ne zaboravimo ni “šest FANTASTIČNIH načina da iskoristite preostali TALOG KAFE”. I naravno, za kraj, zapamtite: “NE BACAJTE STARI SUNĐER! Kada budete čuli kako možete da ga iskoristite, oduševićete se!”
Doslovno na svakom koraku, portali nam nude načine da “zeznemo krizu” tako što ćemo uzeti sve što nam život pruža, a pobrojane grupe se često preklapaju i međusobno dopunjuju u nastojanju da nas poguraju u ambis kriznog prosperiteta.
Držanje za vetar
Rekli smo već da klikbejt naslovi eksploatišu način na koji razmišljamo. Razlog zašto konkretna podvrsta klikbejta o kojoj govorimo dobija na popularnosti u vreme krize leži u potrebi da barem u izvesnoj meri kontrolišemo situaciju u kojoj se nalazimo. Da, cene goriva rastu, sa njima skaču i sve ostale cene, i to je nešto na šta prosečna osoba ima uticaja koliko i prosečan hrčak. Ono što možemo jeste da se donekle prilagodimo okolnostima, ili da barem sami sebe ubedimo da smo se snašli. Uverenje da se držimo na površini sopstvenim snagama nekad može da privremeno sačuva mentalno zdravlje, čak i ukoliko je reč o placebu.
Pa ipak, filovanje mozga klikbejt savetima niske upotrebne vrednosti ima niz negativnih posledica. Najpre, klikbejt je isprazno odvlačenje pažnje i ništa više: verovatnoća da će vas zaista naučiti nečemu korisnom je mizerna. Posežemo za njima kada smo napeti i želimo da skrenemo misli, ili se prosto dosađujemo i hoćemo da dokažemo sebi da smo u pravu kad vidimo naslov koji tvrdi da će nas “ostaviti u POTPUNOM ŠOKU” a znamo da neće. Rezultat je da smo nakon čitanja iznova i iznova razočarani sadržajem. Zabavljati se tako što ćemo sami sebe razočaravati na repetitivan i dosadan način ne zvuči kao preterano zdravo ponašanje. Ne, čak ni ako je reč o seksu.
Međutim, postoji i dodatni nivo razloga da budemo skeptični prema klikbejt naslovima koji nam objašnjavaju kako da zeznemo krizu. Koncept da nije toliko teško koliko mi zapravo ne umemo da se snađemo predstavlja svaljivanje odgovornosti za umanjivanje posledica snižavanja životnog standarda na građane. Prve znakove toga videli smo kada nam je nedavno premijerka Brnabić pričala kako je, dok je živela u Velikoj Britaniji, odvrtala poneku sijalicu iz lustera da bi uštedela. Dakle, struja nije skupa nego mi nismo vispreni kao državni funkcioneri.
Drugi deo istog problema leži u ubeđivanju ljudi da im neke stvari ionako ni ne trebaju. Cene hrane mahnito rastu, ali tu su tekstovi koji nas obaveštavaju da “boranija ŠTITI SRCE i krvne sudove, a grašak vraća VITALNOST” pa ne moramo da se stresiramo oko cena mesa. Na preglede se u domovima zdravlja čeka se i po pola godine, ali možda nam zdravstvo i nije neophodno kad možemo da privijemo malo bokvice i trgnemo jednu ljutu.
A ako sve propadne, uvek možemo da se sklupčamo na podu i kliknemo na neki portal, jer ono što će se TAMO desiti će nas POTPUNO ŠOKIRATI (FOTO + VIDEO).
Dario Hajrić
*Naslovnu sliku je, na osnovu unetog naslova ovog teksta, kreirao AI softver Midjourney.