Twitter
FacebookLetnja medijska šema kolokvijalno je ime za fenomen čije je postojanje vrlo upitno. Naime, reč je o otrcanoj urbanoj legendi u koju malo ko i dalje veruje, ni medijski radnici, ni publika, pa čak ni ljubitelji teorija zavere kojima je, takoreći, u opisu postojanja da veruju u neverovatne gluposti. Ali, kao da i oni dižu ruke od priča o sporom i lenjom letu koje u medije donosi neke smirenije, šarenije i lepršavije teme. Uostalom, kad ste poslednji put videli nekog polujurodivog poludebila da u kakvom Trećem-Balkan-info-oku ustreptalim glasom objašnjava kako stvarno postoji ta mitska Letnja Medijska Šema, podjednako verovatno kao što postoje i ljudi-reptili, mrtva devojka u belom koja stopira na Ibarskoj magistrali, petnaest muškaraca koji su se u različitim istorijskim periodima predstavljali kao Josip Broz Tito i onaj čuveni, a izgubljeni intervju u kojem Erik Klepton skrušeno priznaje da je „najbolji gitarista na svetu jedan tip iz Srbije koga zovu Točak“?
Naravno, sasvim je jasno da zavodljiva ideja o letnjoj medijskoj šemi verovatno nikada nije ni imala naročito uporište u stvarnosti. Od kada je veka, sveta i novina koje bi trebalo da o tom veku i svetu pišu, stvarnost nije marila što je leto i trideset stepeni u hladu, nije je bilo briga kome se ide na more, a kome na planinu, i boleo ju je đon što su leti ljudima praznjikavi novčanici, a puni kuferi svega, pa bi, navodno, ako već nemaju novca da negde odu, voleli barem mozak da puste na otavu, i čitaju i gledaju nešto opuštajuće. Stvarnost je, naprosto, svakog jula i avgusta, i dalje bila stvarnost, a to što je krmeljiva, letnja publika srazmerno često i dobijala tople životinjske priče o troglavim kravama rođenim u znaku Raka, više govori o ciničnoj prirodi mnogih proizvoda koji se trude da izgledaju kao medijski, iako sa samim novinarskim poslom imaju veze koliko horoskop sa stvarnošću.
I, stvarno, kako ljudi i da veruju u tu nesrećnu letnju medijsku šemu kad su već milijardu puta svedočili da nešto što, izdaleka, možda i liči na nju može u munjevitom roku da se transformiše u sasvim drugačiji oblik propagandnog postojanja? Možda je to leti upravo i najvidljivije kada, da prostite na laskavom izrazu, medijskom sferom odzvanjaju ignorisanje godišnjice Srebrenice i zloupotreba godišnjice Oluje. Početkom jula i početkom avgusta uvek se na slici te fantomske medijske letnje šeme pojave velike mrlje koje jasno pokažu, svaka na svoj način, da je reč o jeftinoj fotomontaži, i da leto baš i nije sunčana oaza, već i da tokom njega – kako pre dvadeset i sedam godina, tako i danas – stvarnost guta ljude, žvaće kosti i ispljuvava Istoriju. I upravo pod naletima te i takve stvarnosti, letnja se medijska šema sasvim lako preliva u ratno pomračenje svesti u kojem žrtve nisu određene time što su žrtve, već time da li su Njihove ili Naše, zavisno sa koje strane držite letnji nišan preko kog čitate novine.
Ovih dana smo, u sred tobožnje medijske letnje šeme i tačno negde između ove dve mračne godišnjice, dobili iznenadnu dozu ratne retorike u medijima. Priča je već dobro poznata – predsednik je želeo da ode u, kako on kaže, privatnu posetu Jasenovcu, hrvatske vlasti ga nisu pustile jer, oni tvrde, predsednik Srbije nikako ne može biti obično privatno lice, a sve ostalo je bizarni medijski spektakl i vatromet nacionalističkog uma. Recimo, u prva četiri dana ove nedelje dnevni list Infomer je svakog dana imao reč „ustaše“ na naslovnoj strani, ali samo su u sredu tom rečju označavali ono što ona istorijski znači, dok je u ostalim danima korišćena kao letnji sinonim za Hrvate. Slična koncentracija ustaša mogla se naći i na naslovnim stranama Srpskog telegrafa i Objektiva, dok su Večernje novosti, poetične kakvim ih je Bog dao, posezale za naslovima poput onog da bi „Vučićeva sveća osvetlila mrak oko Jasenovca“.
Naravno, može se i treba govoriti o odnosu koje hrvatske vlasti, i trenutne i bivše, imaju spram ustaških zločina, i o svim duboko sramotnim epizodama koje su se desile, od Tuđmanove ideje o gigantskom spomeniku tzv. nacionalnog pomirenja ispod koga bi se izmešale kosti jasenovačkih žrtava i njihovih dželata, pa sve do one odvratne table na kojoj je u sred Jasenovaca stajao ustaški pozdrav „Za dom spremni“. Stvarno bi tu, u retoričkom žaru, i teške i preterane reči mogle pasti, možda baš ove koje koristi Informer kad režim u Zagrebu naziva neoustaškim. Ali takve reči bi mogle ispravno da zvuče u nekom sasvim drugom kontekstu. Recimo, u nekom tekstu koji bi napisao ili intervjuu koji bi dao, na primer, Viktor Ivančić, novinar i pisac koji je osvedočeni nepobornik letnje medijske šeme i neko ko bez zazora govori o tome da svako nacionalno jednoumlje, po prirodi stvari, završava u nacionalističkom bezumlju.
Naravno, nije ovde Ivančić spomenut bez dobrog razloga – upravo rečenica iz jednog njegovog nedavnog intervjua sasvim precizno daje odgovor na osnovno pitanje ovog teksta, a to je zašto je ideja o letnjoj medijskoj šemi u Srbiji tek zavodljiva izmišljotina. „Medijski pogon Vučiću služi da u Srbiji razvije i proširi mentalitet kasarne, gde će se politička svakodnevica odvijati od jedne do druge sirene za uzbunu“, kaže Ivančić u maju za portal Autonomija. I eto, zaista, nama u julu, niotkuda, sa svih strana zazvoniše sirene za uzbunu, pozivajući čitateljstvo da se okane leta i letnjih tema, te da strojevim korakom nastavi da hoda u mestu, u istom prokletom mestu gde se nalazi već tri decenije dok čita naslove o ustašama koje su potpuno poludele i Vučiću koji te iste ustaše razbija.
Ali sirene kao sirene, one su tu tek da stvore buku. Po definiciji, ta buka bi trebalo da služi kao upozorenje, ali, u praksi, ova buka i saborno medijsko urlanje koje je prati, služe da zagluše ono što bi se moralo čuti. I ono što bi moralo biti na naslovnim stranama svih novina koje se novinama žele zvati, svejedno da li izlaze u julu, oktobru ili februaru. Recimo, u danu kada nastaje ovaj tekst, u Skupštini Vojvodine u Novom Sadu usvojen je generalni urbanistički plan – kojim se, između ostalog, trasira put za izgradnju novosadskog pandana Beograda na vodi i kojim se pruža crveni tepih pred tzv. investitorski urbanizam – a na koji su građani podneli 12 000 primedbi od kojih nijedna jedina nije usvojena. Kada su lokalne vlasti dijalog o budućnosti grada već tako spektakularno minirale, demonstranti su se okupili ispred skupštine, želeći da jedan od njih uđe unutra i pročita njihove primedbe. Ali, kad su se približili vratima institucije, došlo je do sukoba, kako sa policijom, tako i sa neuniformisanim, po svoj prilici, privatnim obezbeđenjem. Internetom kruže snimci i fotografije na kojima se vidi upotreba sile nad demonstrantima, a posebno je mučna fotografija na kojoj muškarac u civilu drži koleno na vratu demonstranta oborenog na zemlju. Naravno, svako ko je bio stanovnik Zemlje u prethodnih nekoliko godina, seća se da je upravo to zahvat prilikom privođenja kojim je u Mineapolisu ubijen Džordž Flojd.
Međutim, ako se pogleda kako izgleda letnja medijska šema na naslovnim stranama ovog petka, moći ćemo da pročitamo svašta, ali čućemo samo jedno – sirene koje i dalje urlaju. Naravno, jučerašnji sukobi u Novom Sadu udarna su vest tek u novinama Danas i Nova. U Politici se – kao što, je li, građanski uljuđenoj Politici i pristoji – u donjem desnom uglu pojavila sasvim mala vest o „tenzijama u Novom Sadu zbog usvajanja GUP-a“. U ostalima, muk. Muk, razume se, prerušen u tešku buku sirena koje upozoravaju da će Srbiju u EU primiti tek kad zaboravi Jasenovac, koje dodaju nove detalje o nastavku bezumlja u Hrvatskoj i koje prenose izjave izraelskih obaveštajaca da su Hrvati istrebljivali Srbe kao pse.
Ipak, stigao je i toplotni udar koji već drma Evropom i koji je u belom svetu prozvan Lucifer, mada je, koliko je poznato potpisniku ovih redova, u Bibliji za kataklizme, suše, potope i najezde skakavaca uglavnom bio zadužen Bog. Biće četrdeset stepeni u hladu, kaže prognoza, i stručnjaci upozoravaju da treba pojačati unos vode, nositi svetlu odeću i izbegavati izlazak napolje u najtoplijem delu dana. Na naslovoj strani dnevnog lista Alo, ova usijana manifestacija klimatskih promena propraćena je nadnaslovom u kojem piše „ko preživi, pričaće“.
Ako se vodimo informacijama koje možemo dobiti kroz preostale komadiće onoga što liči na tu famoznu letnju medijsku šemu – onim komadićima koji opstaju čak i uprkos podignutom patriotskom pritisku – biće šteta ako vikend ne prežive oni koji su rođeni u znaku Vodolije, Riba i Škorpije. Naime, Mondo tvrdi kako astrologija otkriva da upravo te znake prava ljubav čeka do kraja avgusta.
A nama ostalima ostaje samo kratki naslov koji je Alo izabrao za vest o toplotnom udaru.
„Pakao“.
Verovatno i posle kraja avgusta.
Bojan Marjanović