Željko Stanetić direktor je nevladine organizacije “Vojvođanski građanski centar“ (VCG), novinar i borac za ljudska prava iz Novog Sada. VGC okuplja mlade ljude koji rade na izgradnji odgovornog odnosa prema dešavanjima iz prošlosti, reaguju na loše stvari u sadašnjosti i trude se da promene i unaprede okruženje u kom žive. Između ostalog, VGC je organizovao projekciju filma o opsadi Sarajeva „Sarajevske ruže – teror u 12 slika“, tribinu povodom Međunarodnog dana nestalih osoba, i član je koalicije za REKOM (Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima). U aktuelnom projektu „Objektivno bolje“ bave se uklanjanjem grafita mržnje s ulica i objekata u Novom Sadu.
Koliko je govor mržnje rasprostranjena pojava u našoj zajednici?
Izgleda mi kao da se govor mržnje uvukao u svakodnevni govor do te mere da se više ne može razgraničiti oblast gde ga ima od one gde ga nema. Prisutan je na svim mestima. Mi smo u projektu „Objektivno bolje“ radili mini istraživanje u kom smo poredili šta se nalazi na fasadama gradskih ulica. Recimo, u Jevrejskoj ulici ima najviše kukastih krstova i to Grad dopušta. To po mom mišljenju nije samo problem ljudi koji crtaju te stvari nego i problem onih koji su nadležni da to skinu ili da reaguju na tako nešto, onih koji treba da izađu i da kažu, da oni pokažu da to ne može da prođe. Prisutan je u medijima, izgovaraju ga ljudi koji treba da reprezentuju neki sistem vrednosti, a ulepšan je do te mere da je prihvatljiv da se emituje. Prisutan je u obrazovnim ustanovama. Pre nekoliko dana sam čuo od kolega sa Pravnog fakulteta da na tom fakultetu imate udžbenik koji je u spisku obavezne literature za ispit, a u kom se homoseksulanost i dalje pominje kao bolest, pominje se da su homoseksualci skloniji nekim kriminalnim radnjama… I sad, ja zaista sumnjam da je tom čoveku, koji je uspeo da dođe do posla na fakultetu i da napiše knjigu, negde promakla činjenica da je 1994. godine homoseksualnost skinuta s liste bolesti. Dakle, to nije ništa drugo do lični pečat i mišljenje koje je problematično naročito zato što ga izgovara pred mladim ljudima koje treba naučiti nečemu.
Ukoliko bismo išli u obrnutom smeru i tražili mesta gde govora mržnje nema, gde bismo stigli?
Mislim da ga nema u učaurenom krugu građanskog društva, mada i ono vremenom prelazi u neke ekstreme, poput sukoba Peščanika i E- novina. Nema ga u krugovima ljudi koji pokušavaju da promene situaciju ali su ti glasovi nejaki da bi bilo šta promenili. To što bismo mi našli nisu ni prostori, to su tačkice oslobođene govora mržnje, organizacije građanskog društva, neformalne kulturne ustanove koje se još negde čuvaju od ludila ali ako se ovako nastavi govor mržnje će postati prihvatljiv, jer granice dozvoljenosti govora mržnje iz dana u dan se pomeraju.
Ko ima odlučujuću ulogu u širenju govora mržnje?
Odlučujuću ulogu imaju kvaziintelektualci koji su jako bučni i intelektualci koji su jako tihi, a sve ostalo je posledica toga. Nosioci najekstremnijeg govora mržnje svakako jesu ekstremističke grupe i organizacije ali one dobijaju podražaj od strane intelektualne elite. Ako imate ministra pravde koji se ponaša na određeni bahat način, ako imate predstavnike crkve, koji imaju neverovatno jak uticaj i koji u svojim izjavama imaju otvoren, odnosno jako slabo „upakovan“ govor mržnje, mislim da ne možemo ni da počnemo da rešavamo problem. Svi oni trebalo bi da imaju moralnu obavezu da se bore protiv govora mržnje. Jer kad se oni tako ponašaju, šta možemo da očekujemo od grupacija kao što su „Naši“, „1389“ i slični.
Kako mediji da izbegnu prenošenje govora mržnje, a da ne upadnu u zamku cenzure ili ograničavanja slobode govora?
Kako sebe smatram borcem za ljudska prava, često sam čuo kako je loše što ja kao takav smatram da nekom treba da se zalepi selotejp preko usta, što sam ja smatrao i dalje smatram kada su u pitanju stavovi predstavnika ekstremističkih grupa i organizacija. Mora se povući granica. Jer imaš prava da govoriš sve što hoćeš, na kraju krajeva, imaš još širu slobodu da misliš šta hoćeš, koju ti niko ne može oduzeti, ali ako tvoje reči mogu da uzrokuju da neko bude izudaran i da mu se uskrate prava, taj govor mora biti sankcionisan. Ukoliko misliš da je tvoje pravo da u centru grada uzvikuješ reči mržnje upućene prema na primer Romima, ne samo da ne treba mediji da te prenose, već treba da trpiš sankcije. Naravno da je teško to izvagati. Nisam za cenzuru pogotovo zato što sam ja školovani novinar i to mi je neprihvatljivo, no smatram da se neke stvari moraju obeležiti etiketom kao neprihvatljive, ako ne zakonom onda bar nekim zdravorazumskim konsenzusom među novinarima. Recimo, smatram užasno nepristojnim pozvati u emisiju koja se bavi Paradom ponosa predstavnika „Obraza“, Mladena Obradovića, jer on ne može da bude relevantan sagovornik s obzirom na to da su članovi te organizacije direktno učestvovali u nasilju protiv iste te grupe ljudi.
Kako biste ocenili reakciju društva na govor mržnje?
Mi se zgrozimo kada recimo klinci pretuku profesora jer su mislili da je homoseksualac. Tada se građani zgroze: „Uh, strašno“. Ali mislim da se svi boje da reaguju. Roditelji naprave protest protiv nasilja među decom pa se pojavi desetak ljudi. I tu se vidi na kom nivou je svest o potrebi da se borimo. S druge strane, nije ljudima ni zameriti, jer bave se ličnim i egzistencijalnim problemima i teško će se odlučiti na borbu za nešto. Nizak je nivo indentifikacije, jer uvek se to nekom drugom dešava i empatija nam je svedena na minimum, kada se radi o najrazličitim pojavama. A onda opet taj javni prostor…On je konfuzan, on nije čak samo ni crn, jer ti ne znaš kako da se pozicioniraš u njemu i šta je dobro i poželjno, a šta loše i nepoželjno. Pritom, nemaš nigde sankcije za loše delovanje. Zato mislim da se građani boje u smislu: „Sad ću ja tu da izađem, nešto uradim i mogu samo sebe da stavim na tapet da me neko danas, sutra ugrozi, a ništa se tu neće promeniti. Samo ćuti, spusti glavu, gledaj za sebe nekako kako možeš, a posle toga će se sve valjda nekako srediti, biće bolje i tebi će se nešto namestiti“. Ali neće se namestiti jer upadamo sve dublje i dublje. I ne znam kada ćemo doći do trenutka da moramo da reagujemo jer nemamo više šta da izgubimo. A mislim da smo do tog trenutka odavno došli.
Koliki uticaj imaju desničarske grupe u našem društvu?
Desničarskim grupama smatram neformalne ili poluformalne grupe koje sebi u svom intrenom uređenju mogu dozvoliti divljaštvo, međutim neke političke partije iskazuju iste stavove. Postoji organizacija „Srbska akcija“ koja je ceo grad oblepila u „Pravoslavlje ili smrt“ što niko ne uklanja i nikom nije problem, a oni su prilično aktivni u zadnje vreme.
Imamo političku organizaciju „Treću Srbiju“ koja koristi jedan prilično nezakonit model po kom uzima novac iz budžeta na ime „Dveri“. To je krivica neuređenosti ove države jer ti više ne znaš šta je grupa, šta je sistem i što svaka grupa ma kako da se ponašala u svakom momentu može da uđe u politički sistem ove zemlje ne menjajući svoje navike.
Kada razmišljam o desničarima je ne mogu, a da tu ne ubrojim i Demokratsku stranku Srbije iako se oni trude da bar u javnom govoru izgledaju kao ljudi koji nisu isto što i pripadnici desničarskih organizacija. No, oni to nekako „upakuju“ pa izazovu ove ekstremne da kažu ono što su oni prećutali. Mislim da nije najveći problem izgovorena reč članova desničarskih organizacija, već odsustvo reakcije na to. Koliko god ja bio protiv „Obraza“, „1389“, „Srbske akcije“ i ostalih, mislim da nisu oni jedini odgovorni za govor mržnje jer se i to može sprečiti. Kada bismo imali uređenije sudstvo i tužilaštvo možda bismo imali manji problem. Jer, postojanje desničarskih organizacija i njihova smelost da kažu to što govore je inicijalni problem, ali još veći problem je reakcija državnih institucija koja bi trebalo da bude jasna. Što je još bizarnije, koliko god bila u rasulu, ova zemlja ima dobar zakonski okvir na osnovu koga bi mogla da sankcioniše ovakve pojave.
Šta mislite čiji je zadatak da reši ovaj problem?
Prvo i osnovno – zakonski okvir je dobar. Uvek može da se popravi ali ako posmatramo logično, tu su najvažniji policija, tužilaštvo i sudstvo. Mi često čujemo da je neko od ranije poznat policiji za neko urađeno loše delo, pa se tako desi da neko ima 13 godina i 97 krivičnih prijava. Svakom novom krivičnom prijavom koja nije procesuirana gubimo nadu da će ovo društvo moći normalno da funkcionioše jer sa svakim urađenim lošim delom koje ostane bez sankcija mi jačamo silu i jačamo mogućnost izgrednika da radi neke stvari jer zna da neće biti kažnjen. I tu možemo da krenemo od malog huligana koji razbija trafiku do političara koji je izrekao nešto neprihvatljivo, a nije sankcionisan ni od strane zakona, niti u svojoj partiji. Jako bi me obradovalo kad bih bar na jednom slučaju video da je neko odgovarao za to što je uradio, a onda nakon toga da se to pominje i ističe kao pozitivan primer za rešavanje problema. Ali nijedna od oblasti nije uređena. Pravi odgovor na ovo pitanje je svi i to što pre!
Šta je Vaš predlog kako da zajednica reši problem?
Da se svi zagledaju u polje u kom rade i da vide šta bi tu mogli da urade i promene. Ako sam novinar koji piše vest, da razmislim šta ću napisati u kontekstu o kome pričamo, da se profesor u srednjoj i osnovnoj školi pozabavi detetom i na pedagoški način, da roditelji vide šta im deca nose u torbama, a nose satare i noževe, da policija ne pooštrava kontrolu pešaka već ljudi koji se ubijaju po gradu. Da svako uradi ono što može.
Intervju je rađen u okviru projekta „Orijentacija: Napred!“ Novosadske novinarske škole i Nansen dijalog centra iz Osjeka i podržan je od strane Evropske komisije u okviru prekogranicnog programa Hrvatska-Srbija. Fotografije su preuzete sa Fejsbuk profila Željka Stanetića.
Jovana Zdjelarević
