O nastavi na daljinu: „Nit znamo gde smo bili nit kud smo pošli“

Jedna nastavnica je nedavno, kada je objavljeno da se ponovo, nakon godinu dana, zatvaraju  škole i osnovci i srednjoškolci ostaju kod kuće opet suočeni sa učenjem na daljinu, istim teškoćama i istim prednostima koje nismo još do kraja ni izanalizirali i predložili kako bi sve to moglo bolje, izjavila „Nit znamo gde smo bili nit kud smo pošli“.

Učenje na daljinu je u Srbiji bilo iznenđujuće brzo uspostavljeno kada je epidemija korona virusa krenula da hvata maha i zbog toga sve da se zatvara, a đaci, tada na insistiranje roditelja, bivaju pušteni kućama da sede ispred TV ekrana umesto u učionici i da komuniciraju sa nastavnicima i profesorima, ali i vršnjacima, u virtuelnom prostor-vremenu, umesto u školi.

Na kraju drugog polugodišta školske 2019-2020, znači upravo ovog istog samo pre godinu dana, roditelji su odgovarajući na onlajn upitnik Novosadske novinarske škole između ostalog naveli i sledeće:

1. „Mislim da je nastava na daljinu u potpunosti zavisila od edukacije nastavnika i da je svako pokušavao da pronađe svoj način tako da nastava nije bila jednoobrazna i tehnički gledano vrlo često je bila na niskom nivou. Primer – nastavnik slika zadatke i šalje ih đacima preko Vibera (eng. Viber), đaci odgovore upisuju u svesku ili na papir pa slikaju i šalju nastavniku.
2. Nastava na daljinu je bila veliko opterećenje za roditelje, koji su pored svojih poslova obavljali i posao nastavnika koji su plaćeni za to, a nisu učili našu decu nego su im samo zadavali zadatke!
3. Deca su imala lošu komunikaciju sa učiteljicom. Jedina komunikacija za sve ovo vreme je bila slanje domaćih zadataka.
4. Mučenje za decu i roditelje i svi su bili na rubu nervnog sloma! Deca su oštećena, profesori su u strahu od prepisivanja deci zadavali testove od 15 minuta, čak i iz matematike, neki testovi su bili takvi da je bilo 10 sekundi za odgovor. Deca nisu stizala da misle, a ne da odgovore tačno, ocene su bile lošije nego na polugodištu! Za zakasnele domaće zadatke, pa makar to bilo i sat vremena nakon roka, profesori su upisivati kečeve uz napomene da domaći nije urađen. Nemam reči za većinu profesora, a i sama sam profesor, kao i moj muž. Retki su se našli deci, trudili se da im pomognu, objasne, motivišu ih. Većina je iskoristila priliku da se iskali na deci. Iskreno se nadam da u septembru neće biti onlajn nastave.
5. Apsolutno sam protiv predloga da se nedelju dana nastava odvija u skoli, a druge online.
6. Kao roditelju đaka prvaka sa devet Gugl učionica (Google Classroom) i kao nastavnik u OŠ sa pet odeljenja putem Vibera bilo je veoma veoma teško. Starije dete je srednjoškolac i vlada više tehnikom pa nije bilo većih problema.
7. Deca mnogo vremena provode koristeći elektronske uređaje i malo se druže. Moje mišljenje je da deca treba da se vrate u školske klupe čim se ukaže realna prilika i da se ovakav vid nastave izbegava što je više moguće.
8. Neka se Ministarstvo i prosvetni radnici dogovore koja platforma se koristi za učenje na daljinu. A ne kao ova agonija kroz koju smo prošli gde svako vuče na svoju stranu, gde se ne zna šta sve roditelj/staratelj mora da isprati i komunicira sa svim predmetnim nastavnicima/učiteljicom da bi dobio željenu informaciju. (Neka se zapitaju u Ministarstvu kako roditelj sa više od dva deteta koji pohađaju školu mogu sve da isprate.)“

Sada nakon godinu dana roditelji osnaženi iskustvom od prošle godine s pravom su dodatno zabrinuti prvo što oni koji imaju decu mlađu od 12 godina, koja po zakonu ne smeju biti sama kod kuće, ne znaju šta sa njima da rade jer oni moraju na posao. Višesedmično bolovanje, ili neplaćeno odsustvovanje sa posla znači „otkaz na vidiku“ za profesije koje i dalje zahtevaju da se odlazi na radno mesto, ali i preveliki udar na kućni budžet. Za one koji rade od kuće novi problem kako uklopiti jedan ili dva računara za istovremeni rad roditelja i prećenje nastave i pisanje/snimanje domaćih zadataka dece. Smartfon je pomoćna „alatka“, ali ne uvek i za sve. Istovremeno trebalo bi imati na umu da i internet nije svuda iste jačine i mogućnosti za skidanje i postavljanje materijala tako da su učenici u startu u neravnopravnom položaju. Podsetimo da u Konvenciji o pravima deteta čija je 30-godišnjica usvajanja obležena i u Srbiji pre nekoliko meseci (decembar 2020), definiše u članu 28.

„1. Strane ugovornice priznaju pravo na obrazovanje i u cilju postepenog postizanja ovog prava, a na osnovu jednakih mogućnosti, posebno će:

• učiniti osnovno obrazovanje obaveznim i besplatnim za sve;
• podsticati razvoj različitih oblika srednjeg obrazovanja, uključujući opšte i stručno obrazovanje, koje bi bilo na raspolaganju i dostupno svakom detetu i preduzimati pogodne mere kao što su uvođenje besplatnog obrazovanja i pružanje finansijske pomoći kada je to potrebno;
• omogućiti da obrazovne i stručne informacije i saveti budu dostupni svoj deci; (…)“

To praktično znači da bi se diskriminacijom moglo smatrati ako svi učenici nemaju jednak pristup obrazovanju na bilo koji način.

Prosvetni radnici su takođe odgovarali na ista onlajn postavljena pitanja Novosadske novinarske škole a u takozvanim otvorenim odgovorima naveli između ostalog:

1. „Sama sam kreirala mnoštvo digitalnih sadržaja, video-lekcija i sl. Sve sam radila o svom trošku, provodeći za računarom po 10 sati dnevno. Tokom pandemije sam pohađala mnogo vebinara (i troškove profesionalnog usavršavanja plaćam sama). Pametnome dosta o tome da je obrazovanje prioritet u ovoj državi…
2. Da bi nastava na daljinu bila uspešna sva deca bi trebalo da imaju odgovarajuću tehniku i neograničeni (besplatni) internet. Isto se odnosi i na prosvetne radnike.
3. Nastava na daljinu bi mnogo bolje funkcionisala da su i nastavnici i učenici bili opremljeni uređajima (laptop, tablet, kompjuter…).
4. Jako je teško biti istovremeno i nastavnik na daljinu i roditelj dva đaka na daljinu od kojih je jedan prvi osnovne! Jedva smo se snalazili i nekako snašli.
5. Prosvetni radnici se ne mogu usavršavati u korištenju digitalnih alata, jer to nije njihova oblast (osim informatičarima) i ne mogu imati obavezu da to rade.
6. Nastava na daljinu je pokazala da nadležno Ministarstvo nema nikakav plan i da je 90% seminara na koje su nastavnici išli bili potpuno beskorisno, kao i da su izostali seminari koji bi pripremili nastavnike za ovaj oblik rada. Smatram da su se nastavnici, nakon prvih desetak dana haosa koji je uglavnom nastao zbog propusta i neadekvatnih reakcija Ministarstva, sasvim dobro snašli u ovom obliku nastave. Isto važi i za učenike – period privikavanja je bio težak, ali je posle sve bilo u redu.
7. Nastava na daljinu predstavlja simpatičnu dopunu redovnoj nastavi, nikako ne može da je zameni!“

Poseban izazov je bio pred prosvetnim radnicima koji su odabrani da pred tv kamerama izlažu gradivo za „Moju školu“. Reč je o navrat-nanos snimljenim emisijama po modelu časa od 45 minuta i emitovanim u sklopu obrazovne redakcije javnih servisa. Ove redakcije su inače sukcesori nekada veoma uspešnog „Školskog programa“ koji su prema planovima i programima za različite razrede osnovne škole, pre svega, i retko za srednje, pripremale i emitovale nekada matične jugoslovenske radio-televizije od 1953. godine. Na žalost visokoprofesionalna produkcija je početkom devedesetih dvadesetog veka pri raspadu SFRJ prestala da postoji, a redakcije „Školskog programa“ su preimenovane u „Obrazovni program“ nejasnog cilja i sadržaja.

Na žalost nove potrebe za ovim sadržjima izazvane pandemijskim prestankom odlaska u školu naterale su  javne servise da se ponovo prihvate produkcije „Školskog programa“.  Verovatno nije bilo dovoljno vremena, kadrova, produkcijskog i postprodukcijskog kapaciteta da se na osnovu visokih standarda razvijanih od sredine pedesetih do početka devedesetih godina dvadesetog veka obezbedi kvalitetan sadržaj za učenike koji će pratiti realizaciju školskih planova i  programa. Rezultat je više nego skroman. Nastavnici se nisu snašli, niti su imali adekvatnu pripremu. Ono što je pružila učenicima TV škola ukazuje na skroman potencijal našeg obrazovnog sistema, staromodnu nastavu, nedovoljno atraktivne predavače i metodske jedinice koje ne odgovaraju prvo TV prezentaciji, ali ni digitalnim urođenicima, kako Prenski (eng. Prensky) definiše decu 21 veka. Istovremeno videla se nezainteresovanost javnog servisa da časove načini  televizičnim. Vrhunac „inovacija“ su bile pauer point prezentacije (Power Point Presentation) urađene vrlo oskudno i bez većeg kretivnog i multimedijalnog potencijala. Ni leto nije iskorišćeno da se za svaki slučaj dosnime i prerade neki „TV časovi“ koji baš ne zadovoljavaju ni osnovne kriterijume. A taj „svaki slučaj“ nas je evo upravo stigao i sad se reprizira ono što je snimljeno dosta amaterski još pre godinu dana.

Mnogo bolje rezultate pokazali su pojedinci radeći sa učenicima putem različitih internetskih platformi. Neki dometi su zaista fascinirajući i ukazuju na to da kada bi nastavnici prošli adekvatnu obuku iz medijske i informacione pismenosti i bili motivisani da tragaju za pedagoškim inovacijama i kada bi se uveli standardi kako čas mora da izgleda, odnosno kako da se iskoristi potencijal digitalnih tehnologija, tada bi bilo više onih koji bi svoju nastavu načinili atraktivnijom i primerenijom današnjoj deci i mladima.

Ovako zaista smo saglasni sa rečenicom stavljenom u naslov ovog pomalo pesimističkog teksta „nit znamo gde smo bili nit kud smo pošli“.

Ostaju pitanja za razmišljanje kako za nastavnike, tako i za nauku, ali i medije, roditelje, donosioce odluka u sveri obrazovanja:

Pandemija je donela promenu načina i metoda učenja – kako iskoristiti prednosti  i izazove onlajn i medijski posredovane nastave?

Kako podstaći samoučenje kao novi proces i cilj učenja i za decu i omladinu ali i za prosvetne radnike?

Kako  podstaći želju za savladavanjima nove vrste znanja koja omogućavaju medijski posredovano učenje kod prosvetnih radnika, dece, mladih i roditelja?

Koliko znamo o pojmovima „nevidljivo učenje“, „posredovano učenje“ itd?

Kako smanjiti otpor i roditelja i nastavnog osoblja prema učenju na daljinu?

Kako motivisati javne servise, a možda i komercijalne emitere, da se ozbiljno počnu baviti „školskim programom“ jer kako sada stvari stoji trebaće još i te kako?

Na koji način nove digitalne tehnologije iz temelja menjaju obrazovne procese i gde smo mi u svemu tome?

prof. dr Dubravka Valić Nedeljković