Twitter
FacebookNa skali od 1 do 5 procenite koliko autentično živite svoj život.
Teško? Znamo li tačno šta uopšte autentičnost znači? Ili je odgovor na ovo, kao i na druga ljudska pitanja – zavisi. Od čega? E tu nastaje diskusija, mahom filozofska, kognitivna, umna,… Za mene je autentičnost _________ (dopišite sebi). I to je dovoljno dobar odgovor.
Dobila sam zadatak, drag zadatak, da u 500 do 600 reči napišem neki tekst o LGBT+ populaciji, predrasudama i da u istih tih 500-600 reči dam odgovor na neku od predrasuda. Kao da bi nas ta umna rasprava i davanje odgovora na predrasude zaista i dovela do smanjenja predrasuda. Ja nešto više ne verujem u taj pristup kada su LGBT+ osobe u pitanju.
Stoga, umesto davanja odgovora, postavću pitanja. Ali, pre toga, potrebno mi je da zamislite da ste u ulozi dečaka od dvanaest godina koji živi u, recimo, Srbiji, recimo Banoštoru, i upravo spoznaje da, umesto prema devojčicama, oseća privlačnost prema dečacima. Sa dvanaest, prvi put se zagledao, dugo, onako sanjareći, kako samo deca sa 12 mogu, u druga iz zadnje klupe. Nije neki đak, ali je vedar, ima te plave oči, stalno se smeje.
Koliko je lako bilo da se zamislite u ulozi – nazvaćemo ga Luka – Lukinoj ulozi?
Luku su „skontali“. Kad se vraća kući iz škole ide sam ili sa drugaricom, jer ostali dečaci dovikuju ponekad. Kažu „pederčino!“. Za sada, Luka još uvek ne zna ni šta to tačno znači i zašto je on to. Za sada, samo zna da jeste. U nečijoj tuđoj slici, koja polako postaje njegova, on zna da je pederčina i da je to nešto jako loše. Zna i da je drug iz zadnje klupe jako interesantan za gledanje. I maštanje.
Drugi ljudi iz Lukinog okruženja znaju da njega nazivaju pederčinom. Mama je jednom čak i čula kada je već bio blizu kuće. Seća se da je taj dan on ušao tiho, potišteno, otišao u sobu i tamo ostao ceo dan.
Dok je u sobi, Luka razmišlja šta je on to… Odakle oni znaju da je on pederčina, kad ni on sam ne zna šta se dešava. Zna da ima nešto, tamo duboko u njemu, tako istinito, lepo, ispunjeno toplinom. Kada mašta. I zna da, kada izađe napolje, kada zidovi mašte nestanu, da više nije ni lepo ni ispunjeno toplinom. Ali je i dalje istinito. I, da bi se izborio sa ovim, Luka čak i ne pokušava da sakrije išta – jer da bi nešto sakrio prvo ga moraš zaista i imati, posedovati. Umesto toga, Luka sebi otvara prostor u zidove mašte, jer tamo može, tamo je bezbedno, tamo nikoga njegova istina ne ljuti, ne sramoti, ne boli. Pa ni njega. A napolju, van mašte, istina ćuti. I Luka sa njom. Kada svi pričaju o devojkama, Luka se smeška, sedi i ćuti. Neki osećaj u stomaku postoji, nejasan, ali potpuno srastao sa njim. Ništa ne krije, samo ćuti. Ne postoji. Ili bar deo njega ne postoji.
Koliko je sada bilo teško da se zamislite u Lukinoj ulozi?
Jeste osetili nešto dok ste zamišljali Lukin osećaj u stomaku? A njegovu maštu?
Empatija nije laka, posebno kad ne znamo šta je s druge strane. Ko je s druge strane. Ali, nije ni nemoguća.
A, ako do sada nije sasvim jasno, evo reći ću vam – Lukina stvarnost postoji samo za njega, u mašti, jer je napolju, oko njega, u zajedničkom svetu homofobija.
Vedrana Mirković, dipl. master psiholog
predsednica Sekcije za psihologiju seksualne orijentacije i rodnu različitost, Društvo psihologa Srbije
Grupa „IZAĐI“
#dostajemržnje #noplace4hate @od_govor_rs
