Zateknem se onomad na Trgu Republike (u ovoj priči ime trga ima određenu simboliku), sa sitnom decom i suprugom, u predvečerje. Ideja je bila da se malo opustimo pred spavanje.
Na „uređenom“, bolje reći ogoljenom javnom prostoru, odmah zapažamo novi privremeni objekat – kućicu za decu sa toboganima, gde glavnu reč vode stariji klinci – grupa tinejdžera, njih šestorica-sedmorica. Odozgo sa kućice teraju mlađe klince romskog porekla da pljuju, zadirkuju, jure jednog iz njihove klape koji se očigledno gadi „cigana“. To ovi mališani, stari svega 6-7 godina, ne shvataju. Misle da su mnogo važni i jaki dok im stariji frajeri poklanjaju toliku pažnju, a jedan od tih starijih toliko ih se plaši da beži po celom Trgu, uz psovke ciganima, dakako. Ostali se za to vreme ludo zabavljaju na mestu sa kojeg se dobro vidi cela scena i dobacuju: „Pljuni ga, šutni ga… hahaha“. Tu je i masa ljudi koja iz kafića sve to nemo posmatra, kao i prolaznici koji različito reaguju, ali uglavno mimikom i govorom tela, ili tek ponešto promrmljaju, onako… za sebe.
Ima ovde, svakako, i elemenata vršnjačkog nasilja u odnosu na dečaka koji je inferioran u svojoj grupi. No, ono što me posebno onespokojava je taj doživljaj Roma koji će za sitan novac sve da urade. Od glasanja sa organizovanim kombi vozilima i za jednu „crvenu“, preko sakupljanja reciklažnog otpada, pa eto, do izigravanja gradskih luda.
Kada je reč o vršnjačkom nasilju, koliko god da pati dete koje ga trpi, društvo u kojem se ono kreće može da se promeni akcijom roditelja. Kako, međutim, promeniti boju kože, ekonomski i socijalni status koji je zabetoniran vekovima generisanim i rekao bih planski negovanim siromaštvom Roma. Zašto kažem planski?
Romi su, u Rumuniji na primer, slobodu iz klasičnog ropstva dobili posle američkih Afro-robova, dok su ih u zapadnoevropskim društvima, veleposednici i feudalno plemstvo organizovano, iz zabave, lovili po šumama. Među Romima robovima u Rumuniji bilo je i onih koje su vlasnici školovali da bi im projektovali zamkove, koje su opet svojim robovskim radom gradili neobrazovani Romi-robovi.
Onaj dečji zamak sa toboganima na Trgu Republike i opisani događaj, inicirali su u mojoj glavi sliku o vekovnom položaju Roma koji bilo da su odrasli ili deca, obrazovani ili siromašni, slobodni ili robovi, u očima većinskog stanovništva ostaju samo „cigani“. Oni su tu da jednostavno služe – svojom muzikom, pesmom, igrom, svojim radom – kao čistači cipela, vešte zanatlije kovači u vojnoj industriji, projektanti srednjevekovnih zamkova i katedrala, kasnije u modernom društvu kao jeftini politički glasovi, ili jednostavno kao društvena strašila koja iskaču iz one čuvene rečenice koju malo ko od dece iz većinskog naroda nije čuo bar jednom u svojoj kući: „Budi dobar da te ne ukradu cigani!“. Na ovo se nadovezuje i scena od koje smo počeli ovu priču, u kojoj romska deca jure onog starijeg dečaka, jer ovaj ne želi da ga „cigani“ dodirnu.
Ovo poslednje upravo predstavlja početak evropskog rasizma u odnosu na Rome, jer je njihovo pežorativno ime „ciganin“ stečeno tokom egzodusa i njihovog prolaska kroz Grčku od 13 do 15. veka. Na grčkom jeziku izraz Athiganoi iz kojeg se izvodi reč „cigani“, u izvornom značenju povezan je sa „nedodirljivim osobama“, ili onima koje ne treba dodirivati.
Ove godine je zaokruženo pola veka – pedeset godina od Prvog romskog kongresa u Londonu koji je označio početak emancipacije Roma – populacije koja u Evropi broji oko 12 , a u svetu oko 30 miliona pripadnika.
Od onda do danas nije se ništa epohalno dogodilo u smislu promene društvenog položaja Roma. Siromaštvo je i dalje žig na koži velike većine članova ove zajednice. Čak i kada dođu do obrazovanja, teško da dolaze do valjanog posla koji bi im omogućio ekonomsko dostojanstvo, jer su „cigani“ (pišem ovu reč namerno malim slovom jer je ona pežorativni atribut, a ne pravo ime ovog naroda), „najbolji kada služe“.
Jasno je da instrumentalizacija jednog naroda počiva na predrasudama koje njegove pripadnike fiksira kao drugačije, manje vredne, neprilagodljive, samim tim nedostojne većinskog društva.
Naredna misao u takvom sledu stvari je: „Kad su već tu, što ih ne bismo iskoristili“.
U onome što se naziva Romanipen – Romstvo i obuhvata celokupno promišljanje, kulturno i filozofsko pregnuće romskog naroda, već se odomaćio pojam „ciganska industrija – gypsy industry“, kao posledica svesti o iskorišćavanju Roma i njihovom stereotipnom predstavljanju u filmu, TV novelama, literaturi, muzici, čak i gastronomiji i modi. Na političkom planu poznat je fenomen paternalizma koji se po pavilu, poznato je to iz istorije, završava zloupotrebama i iskorišćavanjem ranjivih grupa, u ovom slučaju Roma.
Čak i u novinarskim krugovima gde bi trebalo da se očekuje veći senzibilitet, postoje stereotipi prema kojima Romi treba da budu predstavljeni samo kao zabavljači. Lično sam, kao novinar zaposlen u Romskoj redakciji radija sa nacionalnom frekvencijom, doživeo primedbu od urednika, u smislu da „previše pričamo o problemima i da bi trebalo da puštamo više romske muzike po kojoj su Romi najpoznatiji.“
Predstavljanje ove etničke zajednice kao dela evropskog društva, isticanje doprinosa kulturi, arhitekturi, zanatstvu, razvoju raznih industrijskih tehnologija, retka je pojava u medijskom prostoru.
Zašto je to tako i kome smeta bolja društvena slika o Romima? Zašto se ni u jednoj od evropskih država, kako onih bogatijih, tako i onih sa skromnijim budžetom, decenijama ne rešavaju ključni problemi pripadnika ovog naroda, pored milijardi izdvojenog novca iz evropskih fondova? Odgovore na ova kompleksna pitanja nije lako naći jer se neki od njih nalaze u sferi iracionalnog, odakle, uostalom izviru i sve predrasude. No, ne može se u potpunosti negirati namerno držanje romskog naroda u potčinjenom položaju radi lične koristi onih koji su na pozicijama moći.
Dve evropske Dekade posvećene društvenoj inkluziji ovog naroda skoro su na izmaku, a za sav taj novac i uz svu „brigu za Rome“ iskazanu u mnogobrojnim nacionalnim strategijama za njihov bolji društveni položaj, nije se rešilo čak ni ono osnovno pitanje – rano inkluzivno obrazovanje koje je ključ društvene integracije marginalizovanih zajednica. Kada bi se samo izgradio dovoljan broj vrtića i kada bi se obezbedio prevoz za decu romskog porekla iz njihovih udaljenih naselja, tako da ona mogu od malena da uče zajedno sa ostalom decom, to bi u naredne dve-tri generacije bitno unapredilo položaj Roma. Ne bi bilo jezičke i psihološke barijere, a (kada je ovo drugo u pitanju) i njihovi vršnjaci iz većinskog naroda počeli bi da doživljavaju Rome se kojima su odrastali, kao ravne sebi, drugare iz kraja, ortake sa kojima su delili užine i gradili lepe uspomene. Zamislite samo kako bi to promenilo sliku sa Trga Republike.
No, očigledno je da su ponizni i siromašni Romi svih obrazovnih profila dobrodošli isključivo kao sluge, nikako ne kao donosioci odluka, čak ni kada je njihov sopstveni život u pitanju.
Branko Đurić
#dostajemržnje #noplace4hate @od_govor_rs
